понедељак, 03. март 2014.

Ne znam ti ja nista

” Vladislava, uzivajte” smejao se prostodusno ministar koga sam na jedvite jade uspela da dobijem iz hotela sa aerodroma u Minhenu. “Filmski festival u Cikagu, ma sta cete lepse?” Uzalud sam pokusavala da bilo sta kazem. On je pricao bez prestanka; I o tome kako su ljuti na njega u Ino poslovima i o tome kako ce mi samo biti lakse…
Jelena me je sve vreme gledala podrugljivo i kad sam konacno uspela da okoncam razgovor, kratko je prokomentarisala nesto u stilu da je losa organizacija Ministarstva kulture, samo slika odnosa u srpskom drustvu i drzavi. Kako je za vreme Tita sve bilo savrseno, i kako je vlast u drzavi cak i za vreme Milosevica bila nesto respektabilno, na sta se moglo racunati… “Ovaj bašibozluk”, baš tako je rekla, “je nešto najbednije još od Obrenovića na ovamo.” Teatralno je ustala i otisla u svoju sobu luksuznog apartmana u kome smo bili smesteni.
Pogledala sam kroz prozor napolje. Padao je divan raskosni sneg na jedan od lepsih gradova Evrope, dok je aerodrom blestao u moru mogucnosti. Putovanja i avanture.
Dolasci i odlasci…
Ljubav i mrznja…
Diplomatski imunitet koji me je u ovom putovanju ocesao spasao je Predicevu sliku koju sam uzasnuta nosila sa sobom u Ameriku.
Jer, ako me je srpsko Ministarstvo otkazalo, Todorov nije, cega smo postali svesni cim smo izasli sa pasoske kontrole. Istog trenutka je nasoj maloj druzini prisao muskarac, koji mi se na odlicnom srpskom predstavio kao pomocnik Todorova. Bio je tu da me podseti na dogovor koji smo imali i da nas odvede u najbolji hotel u blizini. Upitao je i kako smo putovali, dodajuci servilno da se  gospodin Todorov nada da je prva klasa bila pun pogodak, i da sam uzivala.
Rupa Kvizac Haderaha u meni je rasla dok su se svi trudili da ja uzivam…
Umesto da se istusiram ostala sam da gledam u Predicevu sliku, bez ikakve zelje za bilo kakvim kretanjem.
Pitala sam se da li je sudbina te lepe zene sa slike koja je zivot zavrsila kao monahinja, u egzilu, daleko od svega sto voli, sudbina Srbije za sva vremena. Da pati, strada, odlazi daleko od rodnog kraja? Da je muci nostagija koju ni jedan ukus sveta ne moze da izleci?
U sobu je opet uletela Jelena, blistava, u krznu. “Minhen je grad umetnosti, draga moja, a Tebe ceka cudo u Americi. Idemo na kraci kurs slikarstva” Iza nje je zarazen entuzijazmom stajao i nas drug. Bio je sav rumen u licu od uzbudjenja i stidljivo mi je klimnuo glavom, kad sam ga upitala da li on to mozda voli umetnost. “U Minhenu smo, pobogu” kratko je rekao.
Nisam imala argumente.
Krenuli smo u zivot.
Minhen, Minhen.
Deutschland, Deutschland Uber Alles

 

Постави коментар