понедељак, 24. март 2014.

Ne znam ti ja nista

...Sledeci dan smo isli na rucak sa gostima festivala iz regiona. Mene je domacin drzao kao da sam u najmanju ruku maloumna. Vlada se keserio kad god bih ga pogledala, prskajuci se kapljicama mineralne vode koju je pio. Jednog momenta se domacin cak poverljivo nagnuo prema meni, sedela sam sa njegove leve strane, da mi kaze da i njegov stariji sin zivi na drugom kraju drzave i da se retko vidjaju, a da je mladji vise puta bio na cuvenoj klinici za odvikavanje od...Tu se ugrizao za jezik. Cega? Seksa? Kreka? Alkohola? Kada je cuo da je moj mladji u USA, ljubazno je ponudio svoj avion da me odverze gde treba, ili ako vise volim, da doveze mog sina u Cikago. "Ako treba i silom", dodao je ozbiljno. Jedini je problem, dodao je "da je vreme ledeno i da avioni ne polecu danas na minus 26 stepeni u sneznu oluju". Snishodljivo je nastavio, u maniru starog dzentlmena, da mi sve svoje resurse stavlja na koriscenje cim malo otopli. A o slikarstvu i Vukovaru nece sa mnom ni rec da progovori."Basta" dodao je autoritativno. Jebao ga Al Kapone, pomislila sam zlurado, ni malo ne mareci za ljubaznost koju mi je ukazivao. Mrzela sam patrone svih vrsta, cak i kad su ljubazni. Mrzela sam i kad me potcenjuju, narocito.
Posle rucka, Vladimir i ja smo se povukli, dok je Jelena ostala da ugovori neku mogucu saradnju sa cuvenim mnogostruko nagradjivanim rediteljem iz bivse jugoslovenske republike. Bila je sva ozarena, posto je projekat licio na pravu labudju pesmu njoj u cast. Posle podne sam prespavala, konacno opustena, jer me je prethodnu noc toliko zuljala Prediceva slika da mi se cinilo da sija iz mraka. A konacno sam se i na miru dogovorila sa Todorevljevim saradnicima, da situacija oko novog zakona o medijima kojom se necemo baviti ustvari odgovara svima. Status quo je bio odlican za i dalji lov u mutnom. Bez transparentnosti drzave nije bilo ni transparentnosti medija. Pred vece sam se pomirila sa Vladimirom, jer sam i sama shvatila da je situacija u kojoj sam ja pod stresom odgovara svima. Bio je to dobar paravan za ono sto je trebalo da usledi, a sto je bio pravi cilj naseg dolaska u Ameriku: lov na izgubljeno blago. U ime pomirenja, Vlada me je pozvao u neki cuveni klub gde se slusao najbolji africki house music u gradu, bar su mu tako javili njegovi informeri. Plesali smo do ranih jutranjih sati. Mislim da sam bila i pomalo drogirana.
A onda je ujutru, dok sam pila kafu, zazvonio telefon koji sam ponela za specijalne prilike...
Постави коментар