"Ma kakav crni univerzitet komsija, da si Ti meni ziv i zdrav, on u Pazaru postoji vec nekoliko godina". U sustini sam bila svoj na svome. Sve sam znala o univerzitetskom zivotu Srbije.
"Slusaj, Vladislava, jel Ti to mene zajebavas?! Da li Ti ja licim na nekog takvog?" Namrcio se komsija kao oluja na mene.
E,to je njegovo pravo lice.
"Ma gde bih ja, komsija, ja Tebe mnogo postujem i volim..."
Rekoh diplomatski, za svaki slucaj.
"E, ako ces da me ispostujes, da kupis prnje. Da li sam bio dovoljno jasan?! I ne pricam o srpskom, nego onom drugom, internacionalnom."
"Ma i taj drugi su vec napravili..." Tiho sam mrmljala sebi u bradu.
Mada, o tom drugom, zaista nisam znala nista. O njemu se u Ministarstvu uvek pricalo sa zebnjom. Ako se uopste pricalo.
O srpskom se govorilo sa nipodastavanjem. Jedan deo novosadskih profesora se doduse lepo uhlebljavao tamo, imajuci dodatan prihod, ali veza Subotica - Novi Pazar koja je postojala u jednom segmentu obrazovnog procesa, je sve uglavnom zasmejavala. Madjari i bosnjaci, nije nego!
" Osim toga, neces ni ici na Univerzitet, nego ce Te docekati nasa veza...Necu Ti nista vise reci. Nemam vremena. Evo Ti koverta, sve Ti pise u njoj... Tu je i neka lova za putne troskove, da ti se nadje. Zurim, cerka mi ima seansu...A gde su tvoji klinci, dugo ih nisam video?"
Slegnula sam letargicno ramenima. Kada bi komsija znao...Mogla bih da se odselim od kuce.
Sve je pocelo nesto posto je muz otisao. Mladji sin je dojurio kao furija jedno vece iz grada i odmah seo za kompjuter, uopste mi se ne obracajuci. Stariji je to vece spavao kod druga, spremali su nastup. Znate da je muzicar.
"Mili, gde Ti je oprema?", upitah zabrinuto mog sportistu.
"Hoces nesto da veceras? Spremila sam picu sa cetiri vrste sira, znam da to volis..."
"Nisam gladan", muklo mi je odgovorio.
Sada sam vec osetila ozbiljnu zabrinutost. Jeste da volim shoping, jeste da sam imala puno izazova, ali majka je majka. Oseca alarm kad nesto zaista nije u redu sa njenim decacima.
Usla sam mu u sobu bez kucanja. On je pokusao da zakloni ekran, ali sam bila brza.
Bila sam iznenadjena, lecnula sam se. "Mili, sta to radis sa mojom slikom u kupacem kostimu?!"
Ledena ruka me je stegla...
"Otvaram Ti nalog". Mumljao je moj sin jos muklije.
"Kakav nalog, sine", zavapila sam.
"Slusaj", okrenuo se prema meni sav zajapuren i sa suzama u ocima.
"Video sam oca veceras sa nekom zenom. Sede u restoranu..."
Sad sam i ja bila crvena u licu. Mucnina, zid, mucnina, zid...
"Mozda mu je prijateljica..."rekoh, slabasnim glasom.
"Ma kakva prijateljica. Od kad se muskarci u Vasim godinama druze sa zenama? Mladja je od tebe desetak godina. Al da znas, Ti si bolja riba, da Ti ja kazem."
Rece moj sin slavobitno i dzentlmenski, valjda da me utesi.
"I sta sad radis?"
"Ma pusti, pravim Ti profil, kad te sredim i provucem kroz filtere, ima da budes glavna riba. Ima ja novog muza da Ti nadjem ocas posla, videces"
"Stvarno sine, hvala ti, ali valjda znam i sama da se pobrinem za sebe. Osim toga, to je izmedju Tvog oca i mene..."
"Kako izmedju Vas dvoje, kad smo mi tu? Odavno to nije samo izmedju Vas dvoje..." rece moj mladac ljutito:
"A sad me pusti na miru, da zavrsim profile. Ima da te bude na internetu. Ima da te umrezim... Ima da te googlaju..."
Mislim, valjda Vam je jasno!?
Zahvaljujuci ljutnji moga sina i ja sam umrezena. I sve ovo stize do Vas.
Nije li internet divna stvar!?
No, od kad se moj mladji sin naljutio, sedi za kompjuterom i komunicira u moje ime sa najrazovrsnijim sojevima muskaraca. Stariji ga zove "administrator". I zeza ga da obicno stariji muskarci uzimaju profile mladjih devojcica ne bi li se druzili sa istim ko iskusni pedofili, ali da ovo nije cuo. Da mladic, skoro decak, uzima profil odrasle zene...kaze mu i da je derpe...sto razgovara sa sredovecnim muskarcima...
Mladji samo cuti i duva.
Poceli smo i da se zezamo na taj racun.
Najbolja ponuda je svakako bila na jednoj drustvenoj mrezi gde sam dobila mogucnost snimanja pornica za 60000 evra u Juznoj Americi. Stariji se krstio i levom i desnom rukom. "Mama, pa ti bi mogla i Berkley da mi zaradis..." seretski je komentarisao.
"E, da sam ja zena, gde bi mi kraj bio..."
Mislim, za zenu u mojim godinama..Malo li je!?
A!?
"Ma tu su komsija, samo si Ti zauzet", rekla sam smeskajuci se, dok sam ga pratila.
Daleko mu lepa kuca, kao i onom Hamzi, mom kolegi sa postdiplomskih studija.
понедељак, 29. новембар 2010.
среда, 24. новембар 2010.
Kisa i moje nove cipele - trideseti deo
Pre neki dan sam imala neverovatnu posetu.
Dosao mi je komsija, za koga cela parohija zna cime se bavi; klasican zemunski mafijas, inace clan jedne popularne partije. Zlato, tetovaza, sve po redu. Onako kako se ocekuje. Prototip. Kao, dosao na kafu. Kada sam bila mladja, ponekad sam sa drugim mamama cuvajuci decu, sedela u zajednickom, lepom dvoristu nase zgrade. Svi smo se znali, a njegova cerka nas je cesto, umesto da se igra sa drugom decom, prisluskivala. Jednom, kroz salu, opomenula sam je, da to nije lepo, a ona mi je odgovorila da je to naucila od svog oca. Da njemu uvece dodju drugari, i onda prisluskuju, preko nekog prijemnika, ljude po Zemunu.
Secam se, bilo je raskosno i mirisljavo leto. A nama zenama ispred zgrade, u nasem malom porodicnom raju, bilo je odjednom hladno. To vece je svaka uzela svoju decu za ruku, pa smo ranije otisli na spavanje.
Njegova cerka je par moga starijeg sina. Cujem da koristi neke "brze" droge. Da li se tako kaze za narkomana? Nisam sigurna.
Nije okolisio, a to sam cenila kod njega. Znao je da znam i nikada se nije femkao. Nije ni morao. Jednom je pucao i na zeninog rodjaka.
"Vladislava, komsinice, da Ti nesto kazem. Muza Ti vec duze vreme ne vidjam kod kuce. Sta je, i Vas dvoje ste se golupcica posvadjali. E izem Ti dvadeset i prvi vek...A bas ste izgledali ko tvrdjava. A, spandjao se sa nekom?"
Pogledala sam ga brojeci u sebi do 2765.
"Nije komsija, nije se spandjao."
Ledena ruka mi je stegla srce. A sta ako on nesto zna? Mozda svi znaju...Samo ja ne!?
Vladislava, smiri se, disi duboko, ispravi se, samo dostojanstveno...sakri tu suzu, krece Ti.
Mucnina. Zid. Mucnina. Zid. Sartr...
"Ma palim Te, Vladislava, zeno", seretski me je i koso pogledao.
"Nisam zato dosao. Nego da pomognem"
"Sta da pomognes?"
"Ma da nadjes taj sporazum sto si izgubila..."
Mutila sam nesicu u kujni i nisam ga najbolje cula:"Sta?"
"Jel ti to mene zezas, je li komsinice?"
Ko je njega smeo da zeza.
Ma ja sam sad prvi put bila nasamo sa njim i u stanu.
Velika si devojka, Vladislava. Velika si devojka.
Disi. Disi. Disi. Disi.
Nije on gori od Boa.
" Nego ti da odes u Novi Pazar. Tamo se sprema novi Univerzitet...Pa da se nadjes sa nekim Turcima..."
"Pobogu komsija, kakve Ti veze imas sa obrazovanjem, izvini sto te pitam." Pila sam vrelu nesicu opecenih usana, po ko zna koji put zagrcnuta.
" Mi u Zemunu, gledamo daleko i dugorocno. Uzmi bolovanje i pali za Pazar, to ti je moj savet...I ovako si pukla i na poslu, cujem. I ne pitaj se odakle i to znam. OZNA sve dozna, tako se nekad govorilo." Namigivao mi je komsija, seretski se smeskajuci i gladeci svoju bradu, neobrijanu,cetvrti dan.
Moram nesto da kazem. Ovih divnih jesenjih dana sam prvi put posle dugo vremena pozelela da citam knjige, umesto da idem u soping. Bila sam zeljna tisine i utehe za moje napusteno i uzdrhtalo srce. A i lekari su mi preporucivali sto manje kretanja i sto vise mirovanja.
Ma, nisam Vam ja neki citalac, sigurno ne.
Na preporuku jedne od mojih sestara, uzela sam krimice domace spisateljice, koju reklamiraju da li nju, ili njenu junakinju, nisam bas najpouzdanija, kao najpoznatiju srpsku detektivku.
Ma, njena prica je mala beba i to vulgarna i glasna, spram moje!
Kazem Vam!!!
Mozda je jedino duhovitija. Nekako sam, moram da priznam, poslednjih godina, izgubila smisao za humor...
Dakle, Novi Pazar, kaze moj komsija, cuveni zemunski...
E Vladislava, na niske si grane pala!
Odrecitovah sama sebi...Sada vec ironicno.
Dosao mi je komsija, za koga cela parohija zna cime se bavi; klasican zemunski mafijas, inace clan jedne popularne partije. Zlato, tetovaza, sve po redu. Onako kako se ocekuje. Prototip. Kao, dosao na kafu. Kada sam bila mladja, ponekad sam sa drugim mamama cuvajuci decu, sedela u zajednickom, lepom dvoristu nase zgrade. Svi smo se znali, a njegova cerka nas je cesto, umesto da se igra sa drugom decom, prisluskivala. Jednom, kroz salu, opomenula sam je, da to nije lepo, a ona mi je odgovorila da je to naucila od svog oca. Da njemu uvece dodju drugari, i onda prisluskuju, preko nekog prijemnika, ljude po Zemunu.
Secam se, bilo je raskosno i mirisljavo leto. A nama zenama ispred zgrade, u nasem malom porodicnom raju, bilo je odjednom hladno. To vece je svaka uzela svoju decu za ruku, pa smo ranije otisli na spavanje.
Njegova cerka je par moga starijeg sina. Cujem da koristi neke "brze" droge. Da li se tako kaze za narkomana? Nisam sigurna.
Nije okolisio, a to sam cenila kod njega. Znao je da znam i nikada se nije femkao. Nije ni morao. Jednom je pucao i na zeninog rodjaka.
"Vladislava, komsinice, da Ti nesto kazem. Muza Ti vec duze vreme ne vidjam kod kuce. Sta je, i Vas dvoje ste se golupcica posvadjali. E izem Ti dvadeset i prvi vek...A bas ste izgledali ko tvrdjava. A, spandjao se sa nekom?"
Pogledala sam ga brojeci u sebi do 2765.
"Nije komsija, nije se spandjao."
Ledena ruka mi je stegla srce. A sta ako on nesto zna? Mozda svi znaju...Samo ja ne!?
Vladislava, smiri se, disi duboko, ispravi se, samo dostojanstveno...sakri tu suzu, krece Ti.
Mucnina. Zid. Mucnina. Zid. Sartr...
"Ma palim Te, Vladislava, zeno", seretski me je i koso pogledao.
"Nisam zato dosao. Nego da pomognem"
"Sta da pomognes?"
"Ma da nadjes taj sporazum sto si izgubila..."
Mutila sam nesicu u kujni i nisam ga najbolje cula:"Sta?"
"Jel ti to mene zezas, je li komsinice?"
Ko je njega smeo da zeza.
Ma ja sam sad prvi put bila nasamo sa njim i u stanu.
Velika si devojka, Vladislava. Velika si devojka.
Disi. Disi. Disi. Disi.
Nije on gori od Boa.
" Nego ti da odes u Novi Pazar. Tamo se sprema novi Univerzitet...Pa da se nadjes sa nekim Turcima..."
"Pobogu komsija, kakve Ti veze imas sa obrazovanjem, izvini sto te pitam." Pila sam vrelu nesicu opecenih usana, po ko zna koji put zagrcnuta.
" Mi u Zemunu, gledamo daleko i dugorocno. Uzmi bolovanje i pali za Pazar, to ti je moj savet...I ovako si pukla i na poslu, cujem. I ne pitaj se odakle i to znam. OZNA sve dozna, tako se nekad govorilo." Namigivao mi je komsija, seretski se smeskajuci i gladeci svoju bradu, neobrijanu,cetvrti dan.
Moram nesto da kazem. Ovih divnih jesenjih dana sam prvi put posle dugo vremena pozelela da citam knjige, umesto da idem u soping. Bila sam zeljna tisine i utehe za moje napusteno i uzdrhtalo srce. A i lekari su mi preporucivali sto manje kretanja i sto vise mirovanja.
Ma, nisam Vam ja neki citalac, sigurno ne.
Na preporuku jedne od mojih sestara, uzela sam krimice domace spisateljice, koju reklamiraju da li nju, ili njenu junakinju, nisam bas najpouzdanija, kao najpoznatiju srpsku detektivku.
Ma, njena prica je mala beba i to vulgarna i glasna, spram moje!
Kazem Vam!!!
Mozda je jedino duhovitija. Nekako sam, moram da priznam, poslednjih godina, izgubila smisao za humor...
Dakle, Novi Pazar, kaze moj komsija, cuveni zemunski...
E Vladislava, na niske si grane pala!
Odrecitovah sama sebi...Sada vec ironicno.
недеља, 21. новембар 2010.
Kisa i moje nove cipele - dvadeset i deveti deo
Ovo lepo vreme mi svakako ne ide u prilog. Nema kise, pa moram da radim poslove koje nikada nisam. Prokletstvo od muza koji je otisao od kuce, a trava i dalje raste!
Nisam Vam nikad pricala, jer mi se to nije cinilo bitno. Ali izgleda da ce nastavak price, obzirom sta mi se desava na poslu, biti vezan za kucno ognjiste.
Imamo neku kucu na Dunavu, u kojoj je uvek vise uzivao moj muz nego ja. Odlazio je tamo, kad god mu se cinilo da je zaprljan stvarnoscu. U kuci je drzao neki alat, isao na pecanje. Uzivao u pecenju rakije od jedne jedine slive koja raste sa uspehom, jer kada Dunav kao bujica dodje, sve nosi sa sobom.
Dakle, kada je otisao od kuce, ostavio mi je ceo naramak kljuceva u amanet.
Pre neki dan sam sisala travu, jer sinovi ne stizu. Celo posle podne, obzirom da su nam isekli sumu iza kuce, pa nam je dvoriste bilo puno lisca.
I ne bi to ni pominjala, da ne naletih na jednu zmiju u dvoristu. Nikada nisam videla zmiju u novembru.
Bila je potpuno mirna.
Sutnula sam je nogom. Ona se trgla i pocela da palaca jezikom.
Jadnica!
Nije to bila neka velika zmija, sigurno ne. Nego neka mala, zalutala iz svog legla, usporena u jeseni.
Setila sam se Boa...
Brr.
Bar da sam njega mogla da sutnem...
Nocas sam sanjala kako ulazim u potpuno mracnu sobu u kojoj me ceka ogromna kobra. Meni je sve zasticeno, osim jedne ruke. Desne. Osecam uzasan strah, ali ne vristim. Ne pomeram se. Potpuno sam mirna. Ona palaca jezikom i svojim ogromnim zubima obuhvata ceo clanak moje ruke. Gamize po meni, uvlaci mi se u nogavicu od pantalona, obavija se oko clanka noge...Mirujem. Ne pomeram se. Ne pokazujem strah. Ona odlucuje da me nece ujesti. Odlucuje da se nastani na mom clanku. Pocinje da me golica jezikom.
Umirem. Od smeha.
U sustini, san mu dodje kao stvarnost koju prozivljavam.
Da li ste nekad gledali u poslednjih dvadeset godina na nasem prostoru, kako izgleda u nekoj velikoj i mocnoj firmi, kad neko zglajzne, ili kad izgubi neka partija na izborima?
Kad izgubi partija na izborima, onda sefovi, koji su bili clanovi TE i takve partije preko noci menjaju majice i parole.
Jednom sam gledala kako ceo grad to radi. Ceo grad je preko noci presao iz SPS u DSS. A deset godina pre toga je promenio i ime. Iz Titovog Vrbasa u Vrbas.
A kad neko zglajzne...Onda ga svi ismevaju. I svi mu odjednom znaju ime. I vratari i kafe kuvarice. Zgledaju se i prepricavaju. Omalovazavaju ga. Oni sto su dezurni zastitnici odjednom staju na stranu omrazenog. Licemeri prestaju da mu se javljaju. Vise ne znam ni da li je to mobing? Mislim kako CELU firmu optuziti za mobing!?
Jednostavno, treba preziveti. Dok se ne zaboravi, ili dok Tvoja partija ne stigne na vlast ponovo.
I to je za ljude.
I tako ,kada sam se vratila iz Turske, bez sporazuma i bez Gorana, stavljena sam na stub srama.
Ne preterano velik, obzirom na dramatican povratak, ali dovoljan da mi se smuci zivot.
Preki pogledi, podgurkivanje, prezir. Otvoreno neprijateljstvo, posebno onih koleginica koje me ni do tad nisu volele.
Jeftina udvaranja onih koji nisu smeli ni da mi se priblize, jer sad smo odjednom bili jednaki. Bezgresna Vladislava Petrovic na stubu srama. Uuuuu. Cista erotika!
Izgleda da je neko provalio i da mi se muz odselio.
Uzas!
Namigivanje i nabacivanje. Dosadni i agresivni muskarci. Jedan pijani kolega mi se cak otvoreno udvarao. Unosio u lice, onako zadrigao.
Nisam imala zivaca, opalila sam mu samarcinu.
Pa me je ministar zvao na odgovornost i smanjio mi platu tri meseca, disciplinski.
Ma, vredelo je svakog pishljivog dinara!
A mene su skinuli sa visokog obrazovanja i ostavili me bez zaduzenja, da nesto mastiljam.
Juce sam isla malo na Usce, da se oporavim. Gledala sam deciji film, onog Hari Potera.
Malo je nedostajalo da se onesvestim kada sam videla sta se njemu desava na filmu! Napada ga ogromna zmijurina!?
Mislim, sta ce biti sa mojim autorskim pravima!? Pa mene je zmija napala pre nego njega?!
Mada neki pisci smatraju da je u postmodernisticko vreme svaka prica ispricana i da ovakva poklapanja govore o tajnim vezama medju ljudima. Al gde da se nadjem Dzoani Rouling na putu!?
Pa cujem da njeni advokati deru zivu decu!!!
Samo mi jos to fali!
Da me neko tuzi zbog autorskih prava!
Sa muzem se nisam videla ni jednom.
Goran mi se prividja na ulici.
Nasla sam sjajan recept za bukovace, pohovane u pivu.
Radim lagane vezbe da mi prorade zgnjeceni udovi.
A telefon cuti...
Nisam Vam nikad pricala, jer mi se to nije cinilo bitno. Ali izgleda da ce nastavak price, obzirom sta mi se desava na poslu, biti vezan za kucno ognjiste.
Imamo neku kucu na Dunavu, u kojoj je uvek vise uzivao moj muz nego ja. Odlazio je tamo, kad god mu se cinilo da je zaprljan stvarnoscu. U kuci je drzao neki alat, isao na pecanje. Uzivao u pecenju rakije od jedne jedine slive koja raste sa uspehom, jer kada Dunav kao bujica dodje, sve nosi sa sobom.
Dakle, kada je otisao od kuce, ostavio mi je ceo naramak kljuceva u amanet.
Pre neki dan sam sisala travu, jer sinovi ne stizu. Celo posle podne, obzirom da su nam isekli sumu iza kuce, pa nam je dvoriste bilo puno lisca.
I ne bi to ni pominjala, da ne naletih na jednu zmiju u dvoristu. Nikada nisam videla zmiju u novembru.
Bila je potpuno mirna.
Sutnula sam je nogom. Ona se trgla i pocela da palaca jezikom.
Jadnica!
Nije to bila neka velika zmija, sigurno ne. Nego neka mala, zalutala iz svog legla, usporena u jeseni.
Setila sam se Boa...
Brr.
Bar da sam njega mogla da sutnem...
Nocas sam sanjala kako ulazim u potpuno mracnu sobu u kojoj me ceka ogromna kobra. Meni je sve zasticeno, osim jedne ruke. Desne. Osecam uzasan strah, ali ne vristim. Ne pomeram se. Potpuno sam mirna. Ona palaca jezikom i svojim ogromnim zubima obuhvata ceo clanak moje ruke. Gamize po meni, uvlaci mi se u nogavicu od pantalona, obavija se oko clanka noge...Mirujem. Ne pomeram se. Ne pokazujem strah. Ona odlucuje da me nece ujesti. Odlucuje da se nastani na mom clanku. Pocinje da me golica jezikom.
Umirem. Od smeha.
U sustini, san mu dodje kao stvarnost koju prozivljavam.
Da li ste nekad gledali u poslednjih dvadeset godina na nasem prostoru, kako izgleda u nekoj velikoj i mocnoj firmi, kad neko zglajzne, ili kad izgubi neka partija na izborima?
Kad izgubi partija na izborima, onda sefovi, koji su bili clanovi TE i takve partije preko noci menjaju majice i parole.
Jednom sam gledala kako ceo grad to radi. Ceo grad je preko noci presao iz SPS u DSS. A deset godina pre toga je promenio i ime. Iz Titovog Vrbasa u Vrbas.
A kad neko zglajzne...Onda ga svi ismevaju. I svi mu odjednom znaju ime. I vratari i kafe kuvarice. Zgledaju se i prepricavaju. Omalovazavaju ga. Oni sto su dezurni zastitnici odjednom staju na stranu omrazenog. Licemeri prestaju da mu se javljaju. Vise ne znam ni da li je to mobing? Mislim kako CELU firmu optuziti za mobing!?
Jednostavno, treba preziveti. Dok se ne zaboravi, ili dok Tvoja partija ne stigne na vlast ponovo.
I to je za ljude.
I tako ,kada sam se vratila iz Turske, bez sporazuma i bez Gorana, stavljena sam na stub srama.
Ne preterano velik, obzirom na dramatican povratak, ali dovoljan da mi se smuci zivot.
Preki pogledi, podgurkivanje, prezir. Otvoreno neprijateljstvo, posebno onih koleginica koje me ni do tad nisu volele.
Jeftina udvaranja onih koji nisu smeli ni da mi se priblize, jer sad smo odjednom bili jednaki. Bezgresna Vladislava Petrovic na stubu srama. Uuuuu. Cista erotika!
Izgleda da je neko provalio i da mi se muz odselio.
Uzas!
Namigivanje i nabacivanje. Dosadni i agresivni muskarci. Jedan pijani kolega mi se cak otvoreno udvarao. Unosio u lice, onako zadrigao.
Nisam imala zivaca, opalila sam mu samarcinu.
Pa me je ministar zvao na odgovornost i smanjio mi platu tri meseca, disciplinski.
Ma, vredelo je svakog pishljivog dinara!
A mene su skinuli sa visokog obrazovanja i ostavili me bez zaduzenja, da nesto mastiljam.
Juce sam isla malo na Usce, da se oporavim. Gledala sam deciji film, onog Hari Potera.
Malo je nedostajalo da se onesvestim kada sam videla sta se njemu desava na filmu! Napada ga ogromna zmijurina!?
Mislim, sta ce biti sa mojim autorskim pravima!? Pa mene je zmija napala pre nego njega?!
Mada neki pisci smatraju da je u postmodernisticko vreme svaka prica ispricana i da ovakva poklapanja govore o tajnim vezama medju ljudima. Al gde da se nadjem Dzoani Rouling na putu!?
Pa cujem da njeni advokati deru zivu decu!!!
Samo mi jos to fali!
Da me neko tuzi zbog autorskih prava!
Sa muzem se nisam videla ni jednom.
Goran mi se prividja na ulici.
Nasla sam sjajan recept za bukovace, pohovane u pivu.
Radim lagane vezbe da mi prorade zgnjeceni udovi.
A telefon cuti...
понедељак, 18. октобар 2010.
Kisa i moje nove cipele - appendix
Ah,da. Ono sto Vam nikako nisam rekla je i najvaznije.
Nestao mi je i orginal torinskog sporazuma.
Prvo sam mislila da sam ga negde zaturila.
Medjutim, nema ga nigde.
Sigurno sam ga ponela u park.
Sta cu sad?
Nestao mi je i orginal torinskog sporazuma.
Prvo sam mislila da sam ga negde zaturila.
Medjutim, nema ga nigde.
Sigurno sam ga ponela u park.
Sta cu sad?
субота, 16. октобар 2010.
Kisa i moje nove cipele - dvadeset i osmi deo
"Videces ko je Boo", nasmejala se.
Potpuni vodvilj. Komedija. Cirkus. Skandal. Mislila sam, dok me je Barbi vodila kroz neke prilicno mracne, vlazne i memljive hodnike, koji kao da nisu pripadali svetu zabavnog parka. Iz istih se sirio i neki miris mocvare i neceg neprepoznatljivog...I preteceg.
Kroz male prozorcice se videlo da smo u stvari, u nivou bine i da se na istoj vec odvijao neki program. Leprsali su delovi marama igracica i cula se orijentalna muzika. Gosti su prilicno nezainteresovano posmatrali predstavu. Neki iz nekoliko omanjih bazena, pretpostavljala sam sa masazerima, neki sedeci u udobnim restoranskim lingistulima. Dan je i kroz male prozorcice bio divan - blistav i plav, sav osuncan.
Pomislila sam sa zaviscu, da oni verovatno ne pate od depresija punih kise nasih prostora. Ko moze da bude depresivan "nad ostrvom punim cempresa i bora", mog vec citiranog Ducica!?
Stigli smo do jedne prostorije sa metalnim, teskim vratima.
Sa cudjenjem sam i upitno, pogledala Barbiku.
Ona me je bez reci uvela i pokazujuci rukom na polumracnu prostoriju samo kratko rekla :"Boo".
Sa uzasom sam pogledala u ugao iz koga se culo sistanje. Bila je to divna, ali mocna i strasna zmijurina, koja je klatila glavom uznemireno, ne mrdajuci iz coska. Eto objasnjenja za nepoznat miris.
"You must be joking", kriknula sam zaprepasteno, pokusavsi da pobegnem.
"Slusaj pazljivo", sistala je i moja domacica, stiskajuci mi clanak ruke takvom snagom, da sam bila iznenadjena," sta Ti mislis da mozes da im ponudis?! Boo je miran i dovoljno je samo da prosetas po sceni sa njim. Dobro je nahranjen, lep je, a Ti u tom kostimu mozes da budes prava senzacija. Zeno, kostim niko nije nosio, nama svima je bio mali, mi smo sve iznad metar i osamdeset, vidis i sama. Upoznaj se sa Boom. Samo budi mirna. Uznemiren je, jer te ne poznaje. A mozda oseca anakondu na tebi...On je konstriktor i miroljubiv je. Udavi retko napadaju...Opusti se. Kucni ljubimac nam je svima."
"Pobogu, pa on sigurno ima cetiri metra, kako on moze biti kucni ljubimac!?"
Sada sam vec jecala.
"Ima skoro pet", ledeno je dodala Barbi.
" Ostavicu Te nasamo sa njim, da se upoznate. Poslacu dvojicu momaka za petnaest minuta kada nastupas, jer ga ti sama ne mozes popeti na binu. Bice dovoljno da se pojavis na sceni sa njim. Posle toga cu te upoznati sa Tvojom metom. Ponela si dokumenta?"
Obrisala sam suze i klimnula glavom, a Barbi je nestala iza vrata ostavljajuci me samu sa nemani. Polako sam cucnula,a Boo se pokrenuo, palacajuci jezikom i sisteci...
Ne znam sta je poslo naopako. U sekundi sam osetila da postajem plen. Kao zaba koju sam nekada davno gledala na Dunavu, koju je na miru prozdirala belouska. Zaba muce, kao nesrecna mala krava, a belouska je usisava. Hladno, neumitno i sistematski. Sada sam zaba, na moj uzas, bila ja sama...
Boo, divnih sara leoparda se samo izvio u slovo S, ogromno slovo S i bacio, sav razjapljen, prema meni.
Poslednje cega sam se secala bio je uzas nad realnoscu nocne more iz detinjstva. Posle toga, bio je mrak.
****
I tako, neobavljenog posla, nagnjecena i izlomljena, vracena sam u Beograd, helikopterom jedne privatne klinike.
Ministarstvo je to obezbedilo, cak mi davsi i neophodni imunitet od turske policije, koja bi mozda mogla da postavlja suvisna pitanja. Drzava je napravila stos od celog dozivljaja - kao radoznala turistkinja koja je htela da dozivi cari ekstremne zabave u akva parku. Ocito je svima tako odgovaralo.
Spaslla su me dvojica momaka iz akva parka, koji su stigli pre planiranih petnaest minuta i odmah alarmirali Hitnu pomoc i tursku policiju. Oni su se brinuli o Boou, pa su ga relativno lako, skinuli sa mene. Rekli su mi, kada sam ih u bolnici primila u sobi da im se zahvalim, da su stigli za nepun minut, i da je Barbi bila bahata i nepristojna sto je sa Boom ostavila nepoznatu osobu u kostimu druge zmijske vrste. Rekli su mi jos, da me je zmija samo stezala i da me sigurno ne bi progutala, jer je bila sita i neagresivna, ali bi me svakako udavila da su dosli samo minut kasnije. Vec sam pocela da bivam modra.
Osim umalo sto nisam bila udavljena, u Turskoj sam dozivela jos jedan sok - i Goran i BMW su nestali.
U kampusu, koji sam nazvala iz bolnice, su rekli da se odjavio odmah tog jutra kada sam i ja sama otisla i u velikoj brzini, a u drustvu dvojice neidentifikovanih muskaraca, otisao.
Jos jedna misterija i neobavljen posao.
****
Kisa kod nas ponovo pada, a sinove hvatam kako krisom telefonom razgovaraju sa svojim tatom. Kazem im da se ne kriju od mene, da je to njihov otac.
Boze, kako mi nedostaje...
Potpuni vodvilj. Komedija. Cirkus. Skandal. Mislila sam, dok me je Barbi vodila kroz neke prilicno mracne, vlazne i memljive hodnike, koji kao da nisu pripadali svetu zabavnog parka. Iz istih se sirio i neki miris mocvare i neceg neprepoznatljivog...I preteceg.
Kroz male prozorcice se videlo da smo u stvari, u nivou bine i da se na istoj vec odvijao neki program. Leprsali su delovi marama igracica i cula se orijentalna muzika. Gosti su prilicno nezainteresovano posmatrali predstavu. Neki iz nekoliko omanjih bazena, pretpostavljala sam sa masazerima, neki sedeci u udobnim restoranskim lingistulima. Dan je i kroz male prozorcice bio divan - blistav i plav, sav osuncan.
Pomislila sam sa zaviscu, da oni verovatno ne pate od depresija punih kise nasih prostora. Ko moze da bude depresivan "nad ostrvom punim cempresa i bora", mog vec citiranog Ducica!?
Stigli smo do jedne prostorije sa metalnim, teskim vratima.
Sa cudjenjem sam i upitno, pogledala Barbiku.
Ona me je bez reci uvela i pokazujuci rukom na polumracnu prostoriju samo kratko rekla :"Boo".
Sa uzasom sam pogledala u ugao iz koga se culo sistanje. Bila je to divna, ali mocna i strasna zmijurina, koja je klatila glavom uznemireno, ne mrdajuci iz coska. Eto objasnjenja za nepoznat miris.
"You must be joking", kriknula sam zaprepasteno, pokusavsi da pobegnem.
"Slusaj pazljivo", sistala je i moja domacica, stiskajuci mi clanak ruke takvom snagom, da sam bila iznenadjena," sta Ti mislis da mozes da im ponudis?! Boo je miran i dovoljno je samo da prosetas po sceni sa njim. Dobro je nahranjen, lep je, a Ti u tom kostimu mozes da budes prava senzacija. Zeno, kostim niko nije nosio, nama svima je bio mali, mi smo sve iznad metar i osamdeset, vidis i sama. Upoznaj se sa Boom. Samo budi mirna. Uznemiren je, jer te ne poznaje. A mozda oseca anakondu na tebi...On je konstriktor i miroljubiv je. Udavi retko napadaju...Opusti se. Kucni ljubimac nam je svima."
"Pobogu, pa on sigurno ima cetiri metra, kako on moze biti kucni ljubimac!?"
Sada sam vec jecala.
"Ima skoro pet", ledeno je dodala Barbi.
" Ostavicu Te nasamo sa njim, da se upoznate. Poslacu dvojicu momaka za petnaest minuta kada nastupas, jer ga ti sama ne mozes popeti na binu. Bice dovoljno da se pojavis na sceni sa njim. Posle toga cu te upoznati sa Tvojom metom. Ponela si dokumenta?"
Obrisala sam suze i klimnula glavom, a Barbi je nestala iza vrata ostavljajuci me samu sa nemani. Polako sam cucnula,a Boo se pokrenuo, palacajuci jezikom i sisteci...
Ne znam sta je poslo naopako. U sekundi sam osetila da postajem plen. Kao zaba koju sam nekada davno gledala na Dunavu, koju je na miru prozdirala belouska. Zaba muce, kao nesrecna mala krava, a belouska je usisava. Hladno, neumitno i sistematski. Sada sam zaba, na moj uzas, bila ja sama...
Boo, divnih sara leoparda se samo izvio u slovo S, ogromno slovo S i bacio, sav razjapljen, prema meni.
Poslednje cega sam se secala bio je uzas nad realnoscu nocne more iz detinjstva. Posle toga, bio je mrak.
****
I tako, neobavljenog posla, nagnjecena i izlomljena, vracena sam u Beograd, helikopterom jedne privatne klinike.
Ministarstvo je to obezbedilo, cak mi davsi i neophodni imunitet od turske policije, koja bi mozda mogla da postavlja suvisna pitanja. Drzava je napravila stos od celog dozivljaja - kao radoznala turistkinja koja je htela da dozivi cari ekstremne zabave u akva parku. Ocito je svima tako odgovaralo.
Spaslla su me dvojica momaka iz akva parka, koji su stigli pre planiranih petnaest minuta i odmah alarmirali Hitnu pomoc i tursku policiju. Oni su se brinuli o Boou, pa su ga relativno lako, skinuli sa mene. Rekli su mi, kada sam ih u bolnici primila u sobi da im se zahvalim, da su stigli za nepun minut, i da je Barbi bila bahata i nepristojna sto je sa Boom ostavila nepoznatu osobu u kostimu druge zmijske vrste. Rekli su mi jos, da me je zmija samo stezala i da me sigurno ne bi progutala, jer je bila sita i neagresivna, ali bi me svakako udavila da su dosli samo minut kasnije. Vec sam pocela da bivam modra.
Osim umalo sto nisam bila udavljena, u Turskoj sam dozivela jos jedan sok - i Goran i BMW su nestali.
U kampusu, koji sam nazvala iz bolnice, su rekli da se odjavio odmah tog jutra kada sam i ja sama otisla i u velikoj brzini, a u drustvu dvojice neidentifikovanih muskaraca, otisao.
Jos jedna misterija i neobavljen posao.
****
Kisa kod nas ponovo pada, a sinove hvatam kako krisom telefonom razgovaraju sa svojim tatom. Kazem im da se ne kriju od mene, da je to njihov otac.
Boze, kako mi nedostaje...
Kisa i moje nove cipele - dvadeset i sedmi deo
Sledeceg jutra Onur je poslao auto po mene. Goran je ostao u kampusu. Ponasao se prilicno nonsalantno, mahnuivsi mi sa bazena u kome je vec oblikovao svoje savrsene misice. Pitala sam se, kako me tako slobodno pusta da mlatim po Turskoj!? Valjda je mislio da mi se u akva parku nista ne moze desiti, sem da slomim vrat na nekom toboganu, kiselo sam se tesila.
Auto je grabio po sjajnim putevima Turske, kao neka mocna azdaja. Vozac je bio neki usporen turcin, koji me nije ni pogledao.
Odmah po dolasku u park, pocela sam da osecam mucninu. Pomislila sam da je to od previse caja koje sam nervozno, tog jutra stukla u sebe.
Docekala me je prelepa porcelanska plavusa, sa ogromnim vestackim trepavicama, sjajnim manikirom i finim pirsingom u pupku i na obrvi.Podigla je obrvu ironicno kada me je videla i pocela da po svemu sudeci psuje na nekom od severnjackih jezika. Nisam mogla da ukapiram na kom; obratila mi se na iskvarerenom engleskom, cak mi se ni ne prestavivsi:" Boze, sta mi sve nece poslati ovih dana!? Koliko Ti zeno, uopste imas godina!? Ma oni stvarno nisu normalni, da salju moju mamu na ovakav zadatak!? Ima da se zalim centrali, pa mi nece praviti ovakva sr... Shit! Shit! Shit! Ali, sta cu sa Tobom, gospode boze!?" Poslednja recenica je inace bila prva upucena meni licno.
"Ma, vrati me kuci", rekoh ja zlobno, na odlicnom engleskom."Osim toga, nisam Tvoja mama."
A onda na cistom srpskom:"Jebi se."
Pogledala me je ispod oka i rekla na losem srpskom "Oho, mala je sa Balkana. Matorka ima stila, nema sta. Ali kod nas igracice ne govore.Tako - ssshhh." Prosiktala je na kraju kao zmijurina.
Nastavila je na engleskom:" Evo Ti perika i kostim. Suvise si mala i matora da bi igrala sa nasim lepoticama. Nemoj da se ljutis. Dobro si ti parce za Tvoje godine. Samo su nase devojcice dvadesetogodisnjakinje...A Ti nisi...Hm...Ne mozes se muvati ovuda tako. Treba da se priblizis izuzetno vaznim ljudima. Stavi veo obavezno. I tu periku. Kosa Ti je uzasna. Jedino mozes da prodjes sa Boom. Da, dacu ti Boa. On ce sakriti Tvoje nedostatke..."
Strpala mi je kostim i periku u ruke i pocela da me bukvalno vuce ka sluzbenim prsotorijama.
Toliko je bila brza i zestoka da sam jedva uspela da se obazrem oko sebe.
Park je bio po svemu sudeci ogroman, sa svim neverovatnim plasticnim sadrzajima koje jedan takav objekat ( koga su inace reklamirali kao najbolji na svetu uz floridske ) moze da ima. Videla sam u prolazu da su cak imali i one ribice sto vam rade piling peta. Pocela sam da vucem plavokosu prema toj ponudi, unapred se radujuci sto cu imati takvu relaksaciju i ulepsavanje, kao stvorenu za moje zamamne manolice, cije se perje osusilo od bugarske avanture.
Pogledala me je sokirano:" Slusaj, ponasas se krajnje neprofesionalno. Zar nisi prosla obuku? Nema zabave na zadatku. Ovde mozes jedino da se povuces na intimno druzenje sa nekim od klijenata"."
Sad mi je bilo dosta; urlala sam. "Ma kakvi klijenti, to je glupost. Znas li Ti uopste ko sam ja i ko su oni!? Profesori...A ja.. Minist..."
Presekla me je ledeno: " Ovo je zabavni park, a Ti si na zadatku. Na kakvom, to nije moja briga. Ne pitam i ne interesuje me. Ulazi i oblaci se. Onda cu te odvesti do Booa ".
Pogledala sam kostim i papucice i najezila se.
Velovi, dimije, neko jelece.
Uvek sam mrzela folklor!
Satenske papucice sa dukatima i perlicama.
Fuj!
Plava perika!!!
Ali ja mrzim plavuse!!!
Znate onaj vic:" - Sta je crni pramen u kosi farbane plavuse?
- Znak nade"
Toliko.
Obukla sam se. Osecala sam se kao u vodvilju.
Ili jos gore.
Groteskno.
Izasla sam pokunjeno iz kabine, nemocno pokazujuci na sebe.
I moja domacica je bila sokirana kada me je videla:" Dobro, dobro, ovo zaista nije za tebe. Promenicemo stil... Ali sta drugo moze da ide sa Booom." U kancelariji je bilo more kostima...
Pocela je da pretura.
"Probaj ovo," rekla mi je pomirljivim glasom, valjda omeksala pred mojom nezgrapnoscu.
"Nisi ti kriva. E, ko nam ovo uvali, svaka mu cast. I meni Tebe i Tebi ovaj zadatak.."
Kostim je bio neverovatan. Neka zlatasta krljust u osnovi koja se presijavala u svim duginim bojama. Bio je lak kao pero i prijanjao je uz kozu kao carapa. Morala sam da bi se uvukla u njega da skinem sve do gola. Ipak, dizao je i grudi i guzu. Pokrio mi je i glavu, tako da je iz njega virilo samo lice. I za njega sam dobila neku masku. Za oci. Gledala sam se hipnotisano u ogledalo...Izgledala sam kao mala zmija.
Pocela sam da se jezim, posto sam u detinjstvu imala samo dve nocne more. Jedna je bila sa razbijenim ogledalima u kojima nikako ne mogu da vidim svoj odraz, a druga sa klupkom zmija koje mi naleze na grudi. I ja umirem, a nikog nema da mi pomogne...
Izasla sam iz kabine. Barbika me je pogledala zadovoljno: "Eto sta radi skupocen kostim "
Upitala sam je, od cega je, kao hipnotisana gladeci samu sebe u istom...
"Jedan jedini komad zmije, draga, od cega bi bio. Zamisli koliko To cudo na Tebi vredi...Rekose najveca anakonda ikad ulovljena..Na crnom trzistu, naravno. Ne one za Animal planet. Smejurije. Meni su krojacice od ostataka napravile malu haljinu. Najseksi komad koji imam, veruj mi. Oblacim je samo za mog glavnog klijenta..."
Sta, riba je i prostitutka!?
Zinula sam, po ko zna koji put, u shoku.
"Pa sta mislis. Kako bi drugacije bila operativka. Najstariji zanat i dalje otvara mnoga vrata u ovom muskom svetu." Promrmljala je, bez previse odusevljenja. Procistila je grlo, uzdahnula i rekla : "Vreme je da te upoznam sa Booom."
"Who is Boo?" Upitala sam sa zebnjom.
Auto je grabio po sjajnim putevima Turske, kao neka mocna azdaja. Vozac je bio neki usporen turcin, koji me nije ni pogledao.
Odmah po dolasku u park, pocela sam da osecam mucninu. Pomislila sam da je to od previse caja koje sam nervozno, tog jutra stukla u sebe.
Docekala me je prelepa porcelanska plavusa, sa ogromnim vestackim trepavicama, sjajnim manikirom i finim pirsingom u pupku i na obrvi.Podigla je obrvu ironicno kada me je videla i pocela da po svemu sudeci psuje na nekom od severnjackih jezika. Nisam mogla da ukapiram na kom; obratila mi se na iskvarerenom engleskom, cak mi se ni ne prestavivsi:" Boze, sta mi sve nece poslati ovih dana!? Koliko Ti zeno, uopste imas godina!? Ma oni stvarno nisu normalni, da salju moju mamu na ovakav zadatak!? Ima da se zalim centrali, pa mi nece praviti ovakva sr... Shit! Shit! Shit! Ali, sta cu sa Tobom, gospode boze!?" Poslednja recenica je inace bila prva upucena meni licno.
"Ma, vrati me kuci", rekoh ja zlobno, na odlicnom engleskom."Osim toga, nisam Tvoja mama."
A onda na cistom srpskom:"Jebi se."
Pogledala me je ispod oka i rekla na losem srpskom "Oho, mala je sa Balkana. Matorka ima stila, nema sta. Ali kod nas igracice ne govore.Tako - ssshhh." Prosiktala je na kraju kao zmijurina.
Nastavila je na engleskom:" Evo Ti perika i kostim. Suvise si mala i matora da bi igrala sa nasim lepoticama. Nemoj da se ljutis. Dobro si ti parce za Tvoje godine. Samo su nase devojcice dvadesetogodisnjakinje...A Ti nisi...Hm...Ne mozes se muvati ovuda tako. Treba da se priblizis izuzetno vaznim ljudima. Stavi veo obavezno. I tu periku. Kosa Ti je uzasna. Jedino mozes da prodjes sa Boom. Da, dacu ti Boa. On ce sakriti Tvoje nedostatke..."
Strpala mi je kostim i periku u ruke i pocela da me bukvalno vuce ka sluzbenim prsotorijama.
Toliko je bila brza i zestoka da sam jedva uspela da se obazrem oko sebe.
Park je bio po svemu sudeci ogroman, sa svim neverovatnim plasticnim sadrzajima koje jedan takav objekat ( koga su inace reklamirali kao najbolji na svetu uz floridske ) moze da ima. Videla sam u prolazu da su cak imali i one ribice sto vam rade piling peta. Pocela sam da vucem plavokosu prema toj ponudi, unapred se radujuci sto cu imati takvu relaksaciju i ulepsavanje, kao stvorenu za moje zamamne manolice, cije se perje osusilo od bugarske avanture.
Pogledala me je sokirano:" Slusaj, ponasas se krajnje neprofesionalno. Zar nisi prosla obuku? Nema zabave na zadatku. Ovde mozes jedino da se povuces na intimno druzenje sa nekim od klijenata"."
Sad mi je bilo dosta; urlala sam. "Ma kakvi klijenti, to je glupost. Znas li Ti uopste ko sam ja i ko su oni!? Profesori...A ja.. Minist..."
Presekla me je ledeno: " Ovo je zabavni park, a Ti si na zadatku. Na kakvom, to nije moja briga. Ne pitam i ne interesuje me. Ulazi i oblaci se. Onda cu te odvesti do Booa ".
Pogledala sam kostim i papucice i najezila se.
Velovi, dimije, neko jelece.
Uvek sam mrzela folklor!
Satenske papucice sa dukatima i perlicama.
Fuj!
Plava perika!!!
Ali ja mrzim plavuse!!!
Znate onaj vic:" - Sta je crni pramen u kosi farbane plavuse?
- Znak nade"
Toliko.
Obukla sam se. Osecala sam se kao u vodvilju.
Ili jos gore.
Groteskno.
Izasla sam pokunjeno iz kabine, nemocno pokazujuci na sebe.
I moja domacica je bila sokirana kada me je videla:" Dobro, dobro, ovo zaista nije za tebe. Promenicemo stil... Ali sta drugo moze da ide sa Booom." U kancelariji je bilo more kostima...
Pocela je da pretura.
"Probaj ovo," rekla mi je pomirljivim glasom, valjda omeksala pred mojom nezgrapnoscu.
"Nisi ti kriva. E, ko nam ovo uvali, svaka mu cast. I meni Tebe i Tebi ovaj zadatak.."
Kostim je bio neverovatan. Neka zlatasta krljust u osnovi koja se presijavala u svim duginim bojama. Bio je lak kao pero i prijanjao je uz kozu kao carapa. Morala sam da bi se uvukla u njega da skinem sve do gola. Ipak, dizao je i grudi i guzu. Pokrio mi je i glavu, tako da je iz njega virilo samo lice. I za njega sam dobila neku masku. Za oci. Gledala sam se hipnotisano u ogledalo...Izgledala sam kao mala zmija.
Pocela sam da se jezim, posto sam u detinjstvu imala samo dve nocne more. Jedna je bila sa razbijenim ogledalima u kojima nikako ne mogu da vidim svoj odraz, a druga sa klupkom zmija koje mi naleze na grudi. I ja umirem, a nikog nema da mi pomogne...
Izasla sam iz kabine. Barbika me je pogledala zadovoljno: "Eto sta radi skupocen kostim "
Upitala sam je, od cega je, kao hipnotisana gladeci samu sebe u istom...
"Jedan jedini komad zmije, draga, od cega bi bio. Zamisli koliko To cudo na Tebi vredi...Rekose najveca anakonda ikad ulovljena..Na crnom trzistu, naravno. Ne one za Animal planet. Smejurije. Meni su krojacice od ostataka napravile malu haljinu. Najseksi komad koji imam, veruj mi. Oblacim je samo za mog glavnog klijenta..."
Sta, riba je i prostitutka!?
Zinula sam, po ko zna koji put, u shoku.
"Pa sta mislis. Kako bi drugacije bila operativka. Najstariji zanat i dalje otvara mnoga vrata u ovom muskom svetu." Promrmljala je, bez previse odusevljenja. Procistila je grlo, uzdahnula i rekla : "Vreme je da te upoznam sa Booom."
"Who is Boo?" Upitala sam sa zebnjom.
субота, 9. октобар 2010.
Kisa i moje nove cipele - dvadeset i sesti deo
Onur je bio neverovatno zgodan muskarac u najboljim cetrdesetim. Visok, plav i misicav. Preplanuo i suzdrzan. Otmen i dalek. Kakvi su ovo vikinski turci!? Zijala sam u njega, opcinjena, dok me Goran pomalo zlobno nije munuo u ledja. Navikao je da zene obicno zure tako u njega. Uz najsladji osmeh sam kroz zube prosistala da je Onur taman moja generacija i da nema smisla da se duri, ionako je mnogo mladji od mene.
Onur se slatko nasmejao uz komentar, na dosta dobrom srpskom, da ne vredi da sapucem, jer odlicno razume nas jezik. Naravno da mi nije odgovorio na pitanje da li se mozda skolovao kod nas, u Srbiji. Samo je lenjo i ledeno presao preko pitanja.
Ah ti muslimani!
Kako samo umeju da precute stvari.
To im je verovatno u krvi vekovima.
Setila sam se Mosta na Zepi.
"U cutanju je sigurnost..."
Ili svilen gajtan.
Skolovao, moje dupe. Izgledao je kao Danijel Krejg u poslednjoj verziji 007. Sigurno je to i bio. 007, a ne glumac, mislim.
Rekao mi je, dok su baklje obasjavale divno vece u kampusu i goste prijema da proeropski orijentisani krugovi u intelektualnim krugovima Turske, traze da se u procese integracije ukljuce i ekstremisticke grupe na Univerzitetu. Rekao mi je da u te ekstremisticke grupe ne moze da tek tako udje zena, ma kako sjajan operativac bila.
Operativac!?
Ja!?
Sta Onur misli, da smo od iste fele!?
Sta, zar pocinjem da licim na agenta!?
Sa tugom i zebnjom sam pomislila na voljenog muza i slatke moje sinove.
Rekao mi je da sledeceg dana grupa profesora koja se zalaze za vracanje starih, proislamistickih vrednosti ima druzenje u jednom akva parku u blizini Ismira i da je to moja sansa da im se priblizim.
Rekao mi je da Turska kao regionalna sila vri na razmedji prozimanja dveju kultura i religija i da je bolje da su poslali nekog muskarca sa Balkana za ovaj posao...
Bila sam bas zabinuta.
Pitala sam ga imam li izbora i zaista, zasto nisu poslali nekog drugog za taj posao?!
Bila sam groznicava.
Rekao je:" To ste trebali da se dogovorite sa Hamzom, na sastanku u Beogradu"
Odjednom sam se sledila.
Skoro pa nisam mogla da verujem. Setila sam se da mi je Hamza, kada sam ga kao devojka odbila rekao:" Osveticu Ti se, kad tad. Kad tad... Kad tad..."
Pa sta je ovo!?
Sad sam i fatalna zenska!?
Sta!?
Stigla me je ledena ruka osvete posle koliko!?
Skoro dvadeset godina?
Nazalost, to nije bila jedina ledena ruka koja me je cekala sledeceg dana.
Da sam znala, MOMENTALNO bi se vratila kuci i na kolenima molila muza za oprostaj.
Mada nista nisam bila kriva. Ni dalje.
Dakle, imala sam imena i mesto.
Onur mi je dalje rekao, kako ce sutra taj park biti otvoren samo za goste univerziteta i da su meni, posto u tim krugovima nema mesta za zene, obezbedili mesto medju zabavljacicama.
Kriticki me je je odmerio, sto nije bilo ni malo prijatno.
"Preniski ste i nemate nikakvu zadnjicu. Kosa vam nije dovoljno raskosna, ali moracete da prodjete. I ovako cete biti kostimirani."
"Kakvi kostimi, kakve zabavljacice!?"
Videla sam krajickom oka da Goran pocinje da uziva u situaciji u kojoj sam se nasla.
Operativac ili ne, ipak je on bio muskarac kome nisam posvecivala dovoljno paznje.
"Samo ponesite primerak torinskog i nista ne brinite. Ima ko da Vas doceka u parku. A sad uzivajte u veceri". Lako se naklonivsi, Onur nas je napustio, a dr Suki nam se prikljucio, bivsi za vreme ovog razgovora, na pristojnoj udaljenosti.
Pretpostavljam da je prijem bio bozanstven. Sav treperav, beo i raskosan. Upoznala sam citav niz znacajnih turskih intelektualaca, od kojih su neki stigli cak iz Ankare.
Nije mi bilo ni do cega. Odjednom mi se samo neodoljivo spavalo.
петак, 1. октобар 2010.
Kisa i moje nove cipele - dvadeset i peti deo
Iselio se. Samo je presekao. Otisao. Ni rec nije rekao...
A dolazi zima...
Boze, vapi nevernica iz mene, kako cu preziveti neljubljena...
Sinovi celu pricu dozivljavaju kao krizu srednjih godina. Stariji, sa blagom tugom, mladji sa malom ljutnjom... Dobro je sto su dovoljno odrasli.
A ja, vecna devojcica, primila sam nam u kucu jednog malog Ukrajinca. Sad imam tri sina. Utesno je, a i dusa manje boli. Zove se Dima, ima oooogromne oci, topao osmeh i duge i vitke udove. Plavusan, lepo i uredno osisan. Mama osim njega ima i cerku. Tata im je umro kada je Dima imao sedam godina, a sestrica jednu. Sada ima trinaest. Dosao je u Beograd na Radost Evrope, deciji festival koji sam ja jos kao devojcica obozavala. Obzirom da je nasa kuca vrila od tri kceri, moja mama nikada nije zelela da primimo neko dete.
Tako sam ja uvek pocetkom oktobra bezuspesno sanjala daljine.
Kao zena uvek pre svega okrenuta svojoj porodici, nisam do ove godine ni razmisljala van porodicnih okvira. Dimin dolazak me je potakao; nas troje smo se pitali kako cemo razgovarati sa malim decakom, ako ne zna ruski ili engleski. Koji je to jezik? Ukrajinski? I kako izgledaju Ukrajinci, uopste?
Onda je stigao Dima. Na naciscem ruskom, koji ja inace odlicno govorim , a i nasi decaci natucaju, rekao je za nas stan da je lep i ogroman (iako to realno i nije) i da se u Ukrajini zivi mnogo skromnije...Premotavala sam po glavi. Gas, narandzasta revolucija, Julija Timosenko...Kijev...
Moj stariji sin se nasmesio, onako mocan i misicav, gibak kao mladi bog i crni panter i rekao, sto me je iznenadilo, da smo i mi, kao Ukrajinci, imali inflaciju, i da je zivot u nasem domu cist privid. I da mi srbi mnogo teze zivimo. I da njegova mama (na sta sam ja pocrvenela) carobnim stapicem uspeva da postigne taj privid.
Toliko sam bila iznenadjena njegovim pohvalama i lucidnim komentarima, da sam ga, zanemarivsi diplomatiju, odmah upitala, odakle zna za inflaciju u Ukrajini...Pogledao me je ispod njegovih obrvuski koje je nasledio od pokojnog svekra i rekao : "Mama, pa ja uvek sve znam...A i odavno nisam mali. A i secam se kako si mladjem bratu prala pelene rucno u devedesestim...A i citao sam. I imam prijatelje u celom svetu...I sta Ti mislis uopste o meni!?"
Dakle, Dimin dolazak me je potakao da odjednom, u uzasnom delicu, shvatim koliko je cela istocna Evropa krvarila u prethodnim decenijama. I koliko svi licimo jedni na druge. I mi u bivsim SFRJ, sa istim, a tako razlicitim jezicima i svi narodi ispali iz nekada mocnog SSSR.
Ovi mutni jesenji dani i suskavo lisce pod nogama napravise od mene filozofa.
I nekakvog, po svemu sudeci, nostalgicara...
Ipak, raskosna jesen od Beograda pravi geto. Nazalost.
Gradski prevoz koji kasni, kolone automobila u kojima sedi po jedan sebicni srbin..I guzve, guzve, guzve.
Prodavnice u kojima nema mleka, pa secera, pa ulje iz robnih rezervi.
I beda, opet.
Moram sebi kupiti jedne crvene cizme, gumene, za dugacka hodanja po gradu koji polako gubi trku.
Sa vremenom, Evropom, sa mnom.
...
A jos nisam nazvala Onura...
A dolazi zima...
Boze, vapi nevernica iz mene, kako cu preziveti neljubljena...
Sinovi celu pricu dozivljavaju kao krizu srednjih godina. Stariji, sa blagom tugom, mladji sa malom ljutnjom... Dobro je sto su dovoljno odrasli.
A ja, vecna devojcica, primila sam nam u kucu jednog malog Ukrajinca. Sad imam tri sina. Utesno je, a i dusa manje boli. Zove se Dima, ima oooogromne oci, topao osmeh i duge i vitke udove. Plavusan, lepo i uredno osisan. Mama osim njega ima i cerku. Tata im je umro kada je Dima imao sedam godina, a sestrica jednu. Sada ima trinaest. Dosao je u Beograd na Radost Evrope, deciji festival koji sam ja jos kao devojcica obozavala. Obzirom da je nasa kuca vrila od tri kceri, moja mama nikada nije zelela da primimo neko dete.
Tako sam ja uvek pocetkom oktobra bezuspesno sanjala daljine.
Kao zena uvek pre svega okrenuta svojoj porodici, nisam do ove godine ni razmisljala van porodicnih okvira. Dimin dolazak me je potakao; nas troje smo se pitali kako cemo razgovarati sa malim decakom, ako ne zna ruski ili engleski. Koji je to jezik? Ukrajinski? I kako izgledaju Ukrajinci, uopste?
Onda je stigao Dima. Na naciscem ruskom, koji ja inace odlicno govorim , a i nasi decaci natucaju, rekao je za nas stan da je lep i ogroman (iako to realno i nije) i da se u Ukrajini zivi mnogo skromnije...Premotavala sam po glavi. Gas, narandzasta revolucija, Julija Timosenko...Kijev...
Moj stariji sin se nasmesio, onako mocan i misicav, gibak kao mladi bog i crni panter i rekao, sto me je iznenadilo, da smo i mi, kao Ukrajinci, imali inflaciju, i da je zivot u nasem domu cist privid. I da mi srbi mnogo teze zivimo. I da njegova mama (na sta sam ja pocrvenela) carobnim stapicem uspeva da postigne taj privid.
Toliko sam bila iznenadjena njegovim pohvalama i lucidnim komentarima, da sam ga, zanemarivsi diplomatiju, odmah upitala, odakle zna za inflaciju u Ukrajini...Pogledao me je ispod njegovih obrvuski koje je nasledio od pokojnog svekra i rekao : "Mama, pa ja uvek sve znam...A i odavno nisam mali. A i secam se kako si mladjem bratu prala pelene rucno u devedesestim...A i citao sam. I imam prijatelje u celom svetu...I sta Ti mislis uopste o meni!?"
Dakle, Dimin dolazak me je potakao da odjednom, u uzasnom delicu, shvatim koliko je cela istocna Evropa krvarila u prethodnim decenijama. I koliko svi licimo jedni na druge. I mi u bivsim SFRJ, sa istim, a tako razlicitim jezicima i svi narodi ispali iz nekada mocnog SSSR.
Ovi mutni jesenji dani i suskavo lisce pod nogama napravise od mene filozofa.
I nekakvog, po svemu sudeci, nostalgicara...
Ipak, raskosna jesen od Beograda pravi geto. Nazalost.
Gradski prevoz koji kasni, kolone automobila u kojima sedi po jedan sebicni srbin..I guzve, guzve, guzve.
Prodavnice u kojima nema mleka, pa secera, pa ulje iz robnih rezervi.
I beda, opet.
Moram sebi kupiti jedne crvene cizme, gumene, za dugacka hodanja po gradu koji polako gubi trku.
Sa vremenom, Evropom, sa mnom.
...
A jos nisam nazvala Onura...
субота, 18. септембар 2010.
Kisa i moje nove cipele - dvadeset cetvrti deo
Turska je spektakularna. Velika i mocna drzava. Dobri putevi. Odlicni trzni centri. Goran je odmah morao da stane u jednom ogromnom, uz put, da kupim neke letnje sandalice, obzirom da sam u Bugarskoj skoro upropastila one lepotice. Nisam se zadrzavala, bukvalno sam zgrabila prve simpaticne u nekoj finoj boji mora. Kupila sam i nekoliko pari starki - one uvek dobro dodju. Po par crnih za decake i jedne vesele za mene. Gde idemo, pretpostavljala sam da cemo obici i neku arheolosku iskopinu na kojima lezi ovaj deo Turske. Valjda ce nas domacini odvesti do Efesa, ili bar Pergama, nadala sam se. Kupila sam i jedne papucice i jedne gumene sandale, ako budem imala vremena da se zamocim negde u zanosno Egejsko more.
Kampus Univerziteta je bio ogroman, kao uostalom i sve drugo u mocnom Otomanskom principatu. U samom Ismiru ima tri drzavna i tri privatna univerziteta. Ovaj je bio najotvoreniji i jedan od najuticajnijih. Prozapadnjacki orijentisan, to sam shvatila jos pri brifingu kom me je Ministar u Beogradu izlozio.
Smesteni smo bili u kampusu koji moze da primi, kasnije sam saznala, citajuci univerzitetske brosure, 6000 studenata. Sam Ege ima 40000 studenata! Ima jedanaest fakulteta, pet koledza, osam strucno obrazovnih skola, sedam instituta i dvadeset i jedan istrazivacki centar!
Srecom, bilo je leto, pa su studenti mahom bili odsutni. Umesto njih, vrilo je od multimedijalnih umetnika svih vrsta, koji su u Smirni bili na nekom festivalu. Bilo je divno, puno muzike, mladosti, lepote i smeha. Mogla sam tu slobodno da letujem, jer je kampus imao odlicne bazene, kad mi je vec onako neslavno propao Sorento. Nije mi trebao niko.
Niko.
Boje: zelena, plava, zuta, narandzasta.
Mirisi: secera, oleandra, limunova, pomorandzi, bosiljka, hibiskusa, vanile i cimeta...Orasnica, baklava i tulumbi.
Kao sto sam rekla, nikakav susret sa dekanom ili nekim iz vise hijerarhije ove kuce nije bio moguc. Docekao nas je jedan od mladih senatora, odveo na obilan i odlican rucak u kantinu, dogovorio nacrt sporazuma u primeni u kancelariji sa mnom, gde smo popili i jedan tradicionalni caj dobrodoslice...I...To je bilo to.
Kada sam ja skoro u sali, napomenula kako su me docekali u Blagoevgradu, dr Suki, se pomalo prezrivo nasmejao, gladeci svoje dobro izbrijano lice:"Vi balkanci od svega pravite predstavu. Vi ste mali zalogaj za nas. Ovaj univerzitet crpi resurse celog sveta. Vi ste samo jedan mali kamencic tog mozaika.Ni sad se ne bi bavili Vama da ne idu izbori i da nasa vlast ne planira posetu Beogradu. Znate, gospodjo Vladislava, sve je politika. I obrazovanje je politika. Veceras cete upoznati neke od nasih cuvenih profesora na prijemu na koji ste pozvani, povodom otvaranja letnjeg festivala. Obucite belo. To je tema party. Docicu po Vas i vaseg pratioca u 21.00"
Dok sam se spremala za party, zeljnoi sam iscitavala brosuru dalje; zaboga, imaju fakultete i za ribarstvo, solarnu energiju, nuklearne nauke, administraciju!
Sta bi mi trebali da imamo?
Kakvu katedru na beogradskom?
U cemu ne oskudevamo?
U neradnistvu i megalomaniji?
Osetila sam se malom i bezvrednom, a trebalo je nazvati novu vezu u Turskoj, Onura.
четвртак, 16. септембар 2010.
Kisa i moje nove cipele - dvadeset treci deo
Srdžbu mi, boginjo, pjevaj Ahileja, Peleju sina
Pogubnu, kojano zada Ahejcima tisuću jada,
Snažne je duše mnogih junaka ona k Aidu
Poslala, a njih je same učinila plijen da budu
Psima i pticama gozba, a Zeusu se vršaše volja
Otkad se bjehu onomad razdvojili poslije svađe
Atrejev sin, junacima kralj i divni Ahilej.
Nisam mogla da odolim da ne evociram ovim stihovima besmrtnog Homera, za koga turci tvrde da se rodio u gradu koji je Goranu i meni doneo toliko jada.
I sada se jezim kada pomislim na sve ono sto nam se desilo.
Tim pre, jer jos uvek tesko gutam, a lekari kazu da mi je desno plucno krilo ozbiljno osteceno i da mozda nikada vise necu moci da se fizicki bilo kako zamaram. Da plesem, vodim ljubav, vozim bicikli. Jace zamahnem kad plivam...Od kad sam izasla iz bolnice, puno setam, citam, spavam. Trudim se da sto manje mislim.
Muz mi je kao muz Ane Karenjine, kad ona mal' nije umrla - na raspolozenju, ali, kao da nije.
Sad sam ja ljuta.
Sta sam to, pobogu lose uradila!?
Da me tako prezire!?
Ljuta sam na turke, muza, ministarstvo.
Ljuta sam na vreme zato sto je tek sada, na kraju leta lepo, na ptice zato sto pevaju, na zivot zato sto je tako banalan. Ljuta sam na Gorana zato sto je dopustio da nestane...
Ljuta sam na sekularnu tursku drzavu.
Ljuta sam na svakoga, osim na moje slatke sinove, kojima je jesen pocetak novog zivota, kao i svake godine.
Jedan je i zaljubljen.
Ah, slatka ptico mladosti!
Ljuta sam i na sestre zato sto su opsednute sobom i ne vide u kakvom smo tesnacu.
Svi mi, u Srbiji.
Ljuta sam na nasu kosarkasku reprezentaciju zato sto je izgubila utakmicu od Turske!
...
Ismir ili Smirna. Nasa sledeca destinacija:" Referentna tacka u istoriji sveta, njenoj intelektualnoj sadasnjosti i buducnosti".
Tim recima nas je docekao, Gorana i zaprepascenu mene, jedan od, kasnije sam saznala, ogromnog broja senatora, clanova upravnog odbora Univeziteta u koji smo se uputili.
Nase odrediste je inace bio Ege Univerzitet u ovom zanosnom gradu, biseru Egejskog mora.
Vec sam izlazak iz Bugarske je bio u svakom slucaju signifikantan. Bugarska granica, majusna i zapustena, sa jednim obelezjem eventualnog buduceg prosperiteta u vidu jedne zarozane i pokisle zastave EU, koja se stidljivo klatarala na poluiskrivljenoj sipci, slicnija nekoj vulgarnoj striptizeti, nego oznaci mocne evropske zajednice, sa jedne strane.
A sa druge, u mermeru kao iz jednog komada isklesana granica velikog Carstva..Na kojoj sam ja sokirana, u postavi kesice sa dragocenom ruzinom vodicom pronasla i poruku, ocito za mene. Na cistom srpskom, bilo je napisano: Nazovi OBAVEZNO. Onda ime i broj telefona. Ime me je istinski nasmejalo - Onur. Setila sam se serije, koju je moja draga svekrva uredno gledala bas ovog leta na nekoj od televizija u Srbiji - Seherezada. A kad sam videla carinike, od kojih je jedan istinski licio na istoimenog junaka, nisam odolela da je ne nazovem i pitam je kako je.
Bila je zaprepascena, jer bas i nisam puno polagala na etikeciju kada je ona u pitanju, a boga mi, bilo je i prilicno kasno.
Volela sam je, ali sam cesto bila gruba prema njoj, kao verovatno i sve zene koje vole da svog muza drze na oku. One, a ne njihove mame.
Dakle, ulazak u Tursku, u kojoj je i klima, vec na samoj granici bila topla, suva i mirisna, za razliku od vlage i memle Bugarske, je bio sam po sebi dramatican.
Dakle, posao se nece zavrsiti sa zvanicnom posetom jednom od najvecih turskih univerziteta.
Ceka nas jos nesto.
Groznicavo sam razmisljala od koga sam mogla da dobijem poruku.
Pokazala sam je Goranu. Letimicno ju je pogledao i procedio.
"Ne razmisljamo, radimo sto nam se kaze."
"Za Srbiju"
"Za Srbiju", promumlala sam ja, sa knedlom u grlu, po ko zna koji put, ovih dana.
Pogubnu, kojano zada Ahejcima tisuću jada,
Snažne je duše mnogih junaka ona k Aidu
Poslala, a njih je same učinila plijen da budu
Psima i pticama gozba, a Zeusu se vršaše volja
Otkad se bjehu onomad razdvojili poslije svađe
Atrejev sin, junacima kralj i divni Ahilej.
Nisam mogla da odolim da ne evociram ovim stihovima besmrtnog Homera, za koga turci tvrde da se rodio u gradu koji je Goranu i meni doneo toliko jada.
I sada se jezim kada pomislim na sve ono sto nam se desilo.
Tim pre, jer jos uvek tesko gutam, a lekari kazu da mi je desno plucno krilo ozbiljno osteceno i da mozda nikada vise necu moci da se fizicki bilo kako zamaram. Da plesem, vodim ljubav, vozim bicikli. Jace zamahnem kad plivam...Od kad sam izasla iz bolnice, puno setam, citam, spavam. Trudim se da sto manje mislim.
Muz mi je kao muz Ane Karenjine, kad ona mal' nije umrla - na raspolozenju, ali, kao da nije.
Sad sam ja ljuta.
Sta sam to, pobogu lose uradila!?
Da me tako prezire!?
Ljuta sam na turke, muza, ministarstvo.
Ljuta sam na vreme zato sto je tek sada, na kraju leta lepo, na ptice zato sto pevaju, na zivot zato sto je tako banalan. Ljuta sam na Gorana zato sto je dopustio da nestane...
Ljuta sam na sekularnu tursku drzavu.
Ljuta sam na svakoga, osim na moje slatke sinove, kojima je jesen pocetak novog zivota, kao i svake godine.
Jedan je i zaljubljen.
Ah, slatka ptico mladosti!
Ljuta sam i na sestre zato sto su opsednute sobom i ne vide u kakvom smo tesnacu.
Svi mi, u Srbiji.
Ljuta sam na nasu kosarkasku reprezentaciju zato sto je izgubila utakmicu od Turske!
...
Ismir ili Smirna. Nasa sledeca destinacija:" Referentna tacka u istoriji sveta, njenoj intelektualnoj sadasnjosti i buducnosti".
Tim recima nas je docekao, Gorana i zaprepascenu mene, jedan od, kasnije sam saznala, ogromnog broja senatora, clanova upravnog odbora Univeziteta u koji smo se uputili.
Nase odrediste je inace bio Ege Univerzitet u ovom zanosnom gradu, biseru Egejskog mora.
Vec sam izlazak iz Bugarske je bio u svakom slucaju signifikantan. Bugarska granica, majusna i zapustena, sa jednim obelezjem eventualnog buduceg prosperiteta u vidu jedne zarozane i pokisle zastave EU, koja se stidljivo klatarala na poluiskrivljenoj sipci, slicnija nekoj vulgarnoj striptizeti, nego oznaci mocne evropske zajednice, sa jedne strane.
A sa druge, u mermeru kao iz jednog komada isklesana granica velikog Carstva..Na kojoj sam ja sokirana, u postavi kesice sa dragocenom ruzinom vodicom pronasla i poruku, ocito za mene. Na cistom srpskom, bilo je napisano: Nazovi OBAVEZNO. Onda ime i broj telefona. Ime me je istinski nasmejalo - Onur. Setila sam se serije, koju je moja draga svekrva uredno gledala bas ovog leta na nekoj od televizija u Srbiji - Seherezada. A kad sam videla carinike, od kojih je jedan istinski licio na istoimenog junaka, nisam odolela da je ne nazovem i pitam je kako je.
Bila je zaprepascena, jer bas i nisam puno polagala na etikeciju kada je ona u pitanju, a boga mi, bilo je i prilicno kasno.
Volela sam je, ali sam cesto bila gruba prema njoj, kao verovatno i sve zene koje vole da svog muza drze na oku. One, a ne njihove mame.
Dakle, ulazak u Tursku, u kojoj je i klima, vec na samoj granici bila topla, suva i mirisna, za razliku od vlage i memle Bugarske, je bio sam po sebi dramatican.
Dakle, posao se nece zavrsiti sa zvanicnom posetom jednom od najvecih turskih univerziteta.
Ceka nas jos nesto.
Groznicavo sam razmisljala od koga sam mogla da dobijem poruku.
Pokazala sam je Goranu. Letimicno ju je pogledao i procedio.
"Ne razmisljamo, radimo sto nam se kaze."
"Za Srbiju"
"Za Srbiju", promumlala sam ja, sa knedlom u grlu, po ko zna koji put, ovih dana.
уторак, 17. август 2010.
Kisa i moje nove cipele - dvadeset drugi deo
"I sta kazes na poklon?" snishodljivo me je pitao dr Kupus, kada smo se napokon susreli na ovom prijemu..."Lepo sam ti rekao samo da se drzis mene i sve ce da bude kao podmazano", nastavio je radoznalo, zavirujuci bezuspesno u crno-crvenu plisanu kesicu. Kada je shvatio da mu necu uciniti to zadovoljstvo i pokazati mu neverovatni i skupoceni poklon koji sam dobila od Todorova, kao debelo, razmazeno dete mi je pruzio svoj sat na uvid. "A vidi sto sam ja dobio sat pre neku godinu od domacina. Pravi Patek.."
Prekinula sam ga zustro :"A zato ti ucestvujes u akciji, zbog poklona?"
"Naravno, draga moja. Pa, sta mislis, da je doktorska titula dovoljna? Znas koliko bi mi vremena trebalo da dobijem profesorsko zvanje u Beogradu, bez porodicnog nasledstva!?"
"O cemu pricas covece, kakvog nasledstva!?" Bila sam ga sita, vise nego na postdiplomskim.
"Ma o ocu profesoru. Bez tog nasledstva, zenska glavo. Dva zivota i tri doktorata, draga, najmanje. Ovako, precicom, mozda i stignem do zvanja. A onda se necu zadovoljavati satovima, ma kako zlatni bili, videces."
Bila sam zgadjena, kao i uvek u njegovom prisustvu. Bila sam cak spremna da mu oprostim sto me je umesao u ovako opasnu rabotu, dok sam ceo proces posmatrala kao nesto sto ima veze, pa hajde da kazem - sa "nacionalnim interesima", ali ovi njegovi, licni i sebicni...Uvek su mi bili strani...Ispod nivoa. Ispod svakog nivoa.
Bila sam premorena i zeljna sna i najmanje sto mi je trebalo bio je Kupus. Osvrtala sam se da vidim gde je Goran, jer mi je negde stavljeno do znanja da je moj dalji boravak na prijemu pitanje moje slobodne volje i izbora.
"Imas li nesto da mi kazes, ja bih na spavanje?" upitala sam Kupusa zlovoljno.
"Ah, pa ne vrti se svet oko tebe, Vladislava. Ja sam zadatak sa tobom zavrsio time sto sam te upleo u ovu pricu. Ovde sam zbog mojih interesa. Mozda uleti kakva vanredna katedra za mene!"
To mi je dovikivao, trceci da se pozdravi sa nekim , pretpostavljala sam, vaznim clanom bugarske intelektualne zajednice. Njegova uloga u ovoj prici je bila zavrsena.
Goran mi je prisao sa ledja.
"Jeste li spremni za poletanje, gospodjo?" upitao je polusaljivim, poluzabrinutim glasom: "Pilot je spreman, a mi bi sutra trebali da krenemo za Tursku. Mislim da ste ovde zavrsili posao? Zar ne?"
"Da, jesmo", rekoh ja uzdisuci.
"Hajdemo na spavanje, ovo je bio dugacak dan..."
понедељак, 16. август 2010.
Kisa i moje nove cipele - dvadeset prvi deo
Cvetan Todorov je bilo ime moga domacina. I ako je "nomen est omen" - onda je njegovo bilo u rangu crnog humora, a ne stvarnosne proze, koju ja pisem. Bio je to muskarac nesto mladji od mene, ili nesto stariji. Nisam mogla da ocenim, obzirom da muskarci mojih godina, ako jako ne vode racuna o sebi, vec pocinju da izgledaju dezmekasto. On nije imao ni jednu sedu, a ako se farbao, to se zaista nije moglo ni primetiti. Mozda je razlog svezini kojom je zracio, bila i kratko osisana kosa, mozda cak i na trojku, kako su se sisali moji sinovi, dok ponovo, u modu nije usla dugacka kosa kod mladica. Bio je zivotinjski privlacan, kao malo otezala velika macketina. Kao stariji brat moga saradnika Gorana. Ili njegov fantasticno ocuvani otac. Sedeo je u nekoj vrsti prestola, ali kako sam im ja prilazila, tako je ustao i cak nacinio par koraka u mom pravcu...Shvatila sam, da ne ustaje srpskoj predstavnici ministarstva prosvete, da bi bio domacin, nego lepoj zeni kakva sam, evidentno, to vece i bila. To sam shvatila i po zlobnom odmeravanju i cak iznenadjenju na licima nekih od gospi kojima je bio okruzen. Medju njima, bila je tu i profesorka Julija Kristeva, koja me je danas (pre sto miliona godina, cinilo mi se) pratila sa Univerziteta i ona druga, kojoj ime nisam uspela da upamtim. A u daljini velikog salona za prijeme, primetila sam i starog drugara, dr Kupusa.
Cvetan Todorov je bio...nas domacin. Bio je u beloj svilenoj kosulji i divnim mekim belim pantalonama, takodje od sirove svile. Od nakita, samo je na malom prstu imao jedan prelepi, raskosni prsten, sa kapljicom krvi u njemu. To granat sigurno nije bio, nego, po svemu sudeci, najfiniji rubin... Videvsi sa kakvim zanimanjem posmatram njegov prsten, umesto dobrodoslice, na pomalo iskvarenom srpskom, rekao mi je, otprilike, da se "savrseno uklapam u njegov imidz" i da uz rubin koji nosi, zena koju ce odvesti za sto u njegovom skromnom domu, ne sme da ima manje od Loubutinki na nogama, veceras. Pitao me je, samo, kako mi se dopadaju njegove ruze, i ne cekajuci moj odgovor, dodao, da se on bavi ruzama i da je najveci izvoznik ruzinog ulja u drzavi, te da "ne slusam zlobne primedbe ostalih na temu, ko je Cvetan Todorov..." Ako neko bude smeo da ga ogovara, rekao je to glasno, na sta se njegova svita nasmejala. Neki suvise glasno, neki usiljeno, a neki komentarisuci, da takvu figuru kao sto je nas domacin niko ne sme, iz pijeteta, da ogovara. Dr Julija Kristeva mi je prisla, ovoga puta, mnogo ljubaznije nego na Univerzitetu i preuzela ulogu domacice. Ona je i sedela za stolom sa mnom. Nigde nisam videla profesora koji mi se onako vulgarno udvarao jutros. Dr Kristeva mi je rekla, da je Cvetan informisan o neukusnom ponasanju istog, uskratio profesoru poziv i da ga vise nece koristiti ni u kakvim pregovorima.
Cvetan Todorov je bio vazno ime u drustvenom, politickom i javnom zivotu zemlje, to sam mogla da ukapiram. Tokom vecere, koja je trajala milion jela i cokoladna fontana plus, mogla sam da ukapiram da za stolom sede mnoga javna imena bugarske scene...
Samo, kakve veze je imao proizvodjac ruzinog ulja sa univerzitetskim poslovima, pitala sam poluglasno dr Kristevu!?
Ma, on je i pesnik i to sjajan! Uzviknula je ona ushiceno.
Pomislila sam na filosofsku delatnost nase dr Mire Markovic, zlovoljno.
"A sto onda ima esalon tipova u crnom? Ko bi pesniku naudio?" Nastavila sam ja, sada se vec praveci nevesta.
Dr Kristeva me je ledeno i sa prezirom odmerila, uskracujuci mi odgovor, zabivsi svoju nosinu u prvoklasni kavijar koji je brisala, a ne jela...
Setila sam se Univeziteta Brace Karic u devedesetim i citave bulumente srpskih intelektualca koji su se hranili na tom pojilu...Nasih akademika, glumaca i pesnika...Eh, Balkan...
Sto sad novine objavljuju samo porodicne fotografije Karica dok sviraju harmoniku? Sto ne objavljuju fotografije onih sto sede u SANU i udruzenju novinara, kako sa osmehom primaju Kariceve diplome i prinadleznosti...
Kako je to na Zapadu, bas me interesuje? Da li i tamo sumnjivi tipovi kroje kulturnu mapu drzave?
Todorov je bio opak igrac; kakav pesnik i ljubitelj ruza, to sam i ja sa pocetnickim stazom u spijunazi, mogla da shvatim...
Goran je bio okruzen mladim lepoticama i videla sam po seretskom pogledu koji mi je uputio, da mu to ni najmanje ne smeta...
Posle vecere mi je prisla sekretarica u zanosnom sivom i rekla mi, diskretno, da je vecera znak izvinjenja za neprijatnosti koje sam imala i da ce posao biti zavrsen u korist Torinskog. To mi jemci nas domacin, Cvetan Todorov, licno. Kao mali znak paznje salje mi i poklon. Urucila mi je malu plisanu crno crvenu kesicu u kojoj je bila, kada sam je otvorila, malusna flasica od brusenog kristala sa esencijom najfinijeg ruzinog ulja, koja je bila zatvorena maleckim poklopcem na cijem vrhu je blistao majusni rubin, kao kap crvene krvi sa vrha prsta. "Trnovoj ruzici", dobacio je, nazdravljajuci mi i dizuci casu nekog penusavca, kada sam mu, sokirana, klimnula glavom u znak zahvalnosti. Krenula sam mu u susret, ali moj trenutak je vec prosao, jer sam primetila, onu istu dvojicu, koja su nas sacekala ispred helikoptera, kako mi presecaju put...
Cvetan Todorov je bio...nas domacin. Bio je u beloj svilenoj kosulji i divnim mekim belim pantalonama, takodje od sirove svile. Od nakita, samo je na malom prstu imao jedan prelepi, raskosni prsten, sa kapljicom krvi u njemu. To granat sigurno nije bio, nego, po svemu sudeci, najfiniji rubin... Videvsi sa kakvim zanimanjem posmatram njegov prsten, umesto dobrodoslice, na pomalo iskvarenom srpskom, rekao mi je, otprilike, da se "savrseno uklapam u njegov imidz" i da uz rubin koji nosi, zena koju ce odvesti za sto u njegovom skromnom domu, ne sme da ima manje od Loubutinki na nogama, veceras. Pitao me je, samo, kako mi se dopadaju njegove ruze, i ne cekajuci moj odgovor, dodao, da se on bavi ruzama i da je najveci izvoznik ruzinog ulja u drzavi, te da "ne slusam zlobne primedbe ostalih na temu, ko je Cvetan Todorov..." Ako neko bude smeo da ga ogovara, rekao je to glasno, na sta se njegova svita nasmejala. Neki suvise glasno, neki usiljeno, a neki komentarisuci, da takvu figuru kao sto je nas domacin niko ne sme, iz pijeteta, da ogovara. Dr Julija Kristeva mi je prisla, ovoga puta, mnogo ljubaznije nego na Univerzitetu i preuzela ulogu domacice. Ona je i sedela za stolom sa mnom. Nigde nisam videla profesora koji mi se onako vulgarno udvarao jutros. Dr Kristeva mi je rekla, da je Cvetan informisan o neukusnom ponasanju istog, uskratio profesoru poziv i da ga vise nece koristiti ni u kakvim pregovorima.
Cvetan Todorov je bio vazno ime u drustvenom, politickom i javnom zivotu zemlje, to sam mogla da ukapiram. Tokom vecere, koja je trajala milion jela i cokoladna fontana plus, mogla sam da ukapiram da za stolom sede mnoga javna imena bugarske scene...
Samo, kakve veze je imao proizvodjac ruzinog ulja sa univerzitetskim poslovima, pitala sam poluglasno dr Kristevu!?
Ma, on je i pesnik i to sjajan! Uzviknula je ona ushiceno.
Pomislila sam na filosofsku delatnost nase dr Mire Markovic, zlovoljno.
"A sto onda ima esalon tipova u crnom? Ko bi pesniku naudio?" Nastavila sam ja, sada se vec praveci nevesta.
Dr Kristeva me je ledeno i sa prezirom odmerila, uskracujuci mi odgovor, zabivsi svoju nosinu u prvoklasni kavijar koji je brisala, a ne jela...
Setila sam se Univeziteta Brace Karic u devedesetim i citave bulumente srpskih intelektualca koji su se hranili na tom pojilu...Nasih akademika, glumaca i pesnika...Eh, Balkan...
Sto sad novine objavljuju samo porodicne fotografije Karica dok sviraju harmoniku? Sto ne objavljuju fotografije onih sto sede u SANU i udruzenju novinara, kako sa osmehom primaju Kariceve diplome i prinadleznosti...
Kako je to na Zapadu, bas me interesuje? Da li i tamo sumnjivi tipovi kroje kulturnu mapu drzave?
Todorov je bio opak igrac; kakav pesnik i ljubitelj ruza, to sam i ja sa pocetnickim stazom u spijunazi, mogla da shvatim...
Goran je bio okruzen mladim lepoticama i videla sam po seretskom pogledu koji mi je uputio, da mu to ni najmanje ne smeta...
Posle vecere mi je prisla sekretarica u zanosnom sivom i rekla mi, diskretno, da je vecera znak izvinjenja za neprijatnosti koje sam imala i da ce posao biti zavrsen u korist Torinskog. To mi jemci nas domacin, Cvetan Todorov, licno. Kao mali znak paznje salje mi i poklon. Urucila mi je malu plisanu crno crvenu kesicu u kojoj je bila, kada sam je otvorila, malusna flasica od brusenog kristala sa esencijom najfinijeg ruzinog ulja, koja je bila zatvorena maleckim poklopcem na cijem vrhu je blistao majusni rubin, kao kap crvene krvi sa vrha prsta. "Trnovoj ruzici", dobacio je, nazdravljajuci mi i dizuci casu nekog penusavca, kada sam mu, sokirana, klimnula glavom u znak zahvalnosti. Krenula sam mu u susret, ali moj trenutak je vec prosao, jer sam primetila, onu istu dvojicu, koja su nas sacekala ispred helikoptera, kako mi presecaju put...
петак, 13. август 2010.
Kisa i moje nove cipele - dvadeseti deo
...Stojim ispred TC Usce i placem. Zivot osecam, tesan. Dolazim u praznu kucu u upropastenim cipelama, tusiram se. Lezem u prazan krevet. Posle izvesnog vremena zaspim. Sanjam kako sam u Bugarskoj i kako neki covek u crnom nisani u mene iz ogromnog pistolja...Budim se. Muza i dalje nema. I kao da ga nikad nije ni bilo...
U znoju sam. Za trenutak, ne znam ni gde sam!?
Hotel Plaza, Blagoevgrad!?
Sta, to nije bio san!?
Lezim mirno, ne pomeram se. Srce mi otkucava. Bam. Bam. Bam. Tak-tak. Tak-tak. Tak-tak. Bam. Bam. Bam.
Moram ustati. I spremiti se. Ceka me vecera.
Zazvonio je telefon. Jedini dokaz realnosti.
Recepcionerka na savrsenom engleskom javlja da je vecera pomerena na 22.00, da je obavezna vecernja toaleta i da helikopter dolazi tacno u 21.15. I to samo po mene, naglasila je.
"!?"
Nisam ni usta otvorila, a ona je nastavila, kao da je cula moje neizgovoreno pitanje: "Heliodrom je na platou iza hotela"
Opet sam bila u soku. Mozda i vecem, nego kad su pucali na mene na putu ka Rilskom manastiru.
"Talk about what!?"
O tajnoj veceri novog doba!?
O potpisivanju preprodaje novog hemisko-bioloskog oruzja!?
Ili o skromnim visokoobrazovnim planovima regiona!?
Izgleda da je lova u visokom skolstvu mnogo veca nego sto sam ja ikad videla, pomislila sam skepticno. Kako to do sada nisam znala!?
Pomirila sam se sa sudbinom.
Ako me veceras ceka izbacivanje iz helikoptera sa visine od 2000 metara bez padobrana, bar cu biti lepa. I u lepim cipelama, jer sam odlucila da konacno obujem crvene Loubutinke. One zlosrecne Pigalle pumps, sto sam ih spremila za muza...
Udahnula sam vazduh, ustala iz kreveta, istusirala se. Obukla malu crnu haljinu dubokog dekoltea i moje vrtoglavice. Nasminkala sam intenzivno samo oci, i stavila sjaj za usne. Pogledala sam se u ogledalo - izgledala sam bolje nego ikada, nakupljeni strah i nesreca koju sam svakodnevno osecala, ucinili su mi oci ogromnim. Bila sam ispijena, izmucena i usudila bih se reci, fatalna.
Samo me je za sekundu steglo srce...
Eh...Uzdahnula sam, nastavivsi ironicno. Prava Mata Hari. Koleginice u ministarstvu me ne bi prepoznale.
Nisam imala na sebi ni komadic nakita.
Crno - crvena kombinacija bila je dovoljno kobna. Eros i tanatos.
Prava drama.
Goran je vec bio u hotelskom baru, kada sam sisla.
Da je moj izgled bio pun pogodak, videla sam po blago podignutim obrvama i letimicnom pogledu kojim mi je odmerio figuru. Atmosfera medju nama - skoro eroticna.
Da je ovo kojim slucajem, bio privatni sastanak.
Kada sam im rekla, da traze da na veceru dodjem sama i da se plasim da cu leteti ko ptica, prvi put se nasmejao. I to na sav glas.
Rekao je, otprilike "komunisticki stosovi od vremena pre perestrojke, od kojih i dalje boluje cela Istocna Evropa, a boga mi i ona Mitel." I jos, da "to ne dolazi u obzir, samo su hteli da Vas zaplase".
I zaista, pilot helikoptera koji se uskoro spustio, nije rekao ni reci na to sto je Goran lako uskocio za mnom u letelicu.
Sleteli smo na neverovatno mesto. Objekat je bio velicine omanjeg dvorca, pored Loare, na primer. Umesto francuskih vinograda, oko dvorca je bila mracna bugarska sumetina. Neka cetinarska, rekla bih po ostrom i zamamnom mirisu, koji se sirio iz mracne noci.
Okovani u planini, bili smo u nekoj kic reinterpretaciji James Bonda sa zlim vladarom sveta koga glumi...
"Pojma nemam", pomislila sam zabrinuto.
Kada smo sleteli, sacekali su nas dva muskarca odevena u identicna tamna odela,sa tamnim naocarima. Koje su ocitavale: Sluzbenica srpskog Ministarstva prosvete. Godiste 196...
Tezina... Visina...Inteligencija? Karakter? Krvna grupa? Temperament? Bracno stanje? Bankovni racun? Otisak prsta? Otisak zuba?
Gubila sam se u vrtoglavom iscekivanju vadjenja pistolja...
Goran me je blago stisnuo za nadlakticu, pomogavsi mi da se vratim u stvarnost. Jedva sam se iskobeljala iz aviona. Dvojica telohranitelja, jer izgledali su tacno tako, se nisu ni pomerili.
Iz polumraka koji je okruzivao bljestavo osvetljeni heliodrom, izronilo je ljubazno zensko lice.
Odahnula sam. Bar sam mirna za sada. Nece biti pucnjave.
Dama je bila u sivom, koliko sam primetila. Nekom skupocenom i treperavom sivom, kakvog nikad u zivo nisam videla. Neki Prada iz ogranicene kolekcije, naslucivala sam.
Predstavila se kao prva saradnica naseg domacina, cije ime nisam uspela da razaznam.
Dvorac, zamak ili daca ( ne znam kako to cudo zovu bugari!?) je bio obasjan bakljama, sto je celom prizoru dodavalo ton misterioznog. Tako neophodnog celoj prici.
Duboki koralno crveni tepih se slagao sa mojim cipelama, a vodio je od helikoptera, preko velelepnog stepenista i platoa, sve do ogromnih sirom otvorenih staklenih vrata koja su bila uokvirena raskosnim ruzicnjakom boje mocne ljudske krvi. Na palisadama su u nastavku bile i dalje ruze najneverovatnijih boja i velicina. Mnostvo prozora je bilo osvetljeno, a oni koji nisu, u svom mraku su imali odsjaj baklji.
Bilo je vreme za jos jednu avanturu.
U znoju sam. Za trenutak, ne znam ni gde sam!?
Hotel Plaza, Blagoevgrad!?
Sta, to nije bio san!?
Lezim mirno, ne pomeram se. Srce mi otkucava. Bam. Bam. Bam. Tak-tak. Tak-tak. Tak-tak. Bam. Bam. Bam.
Moram ustati. I spremiti se. Ceka me vecera.
Zazvonio je telefon. Jedini dokaz realnosti.
Recepcionerka na savrsenom engleskom javlja da je vecera pomerena na 22.00, da je obavezna vecernja toaleta i da helikopter dolazi tacno u 21.15. I to samo po mene, naglasila je.
"!?"
Nisam ni usta otvorila, a ona je nastavila, kao da je cula moje neizgovoreno pitanje: "Heliodrom je na platou iza hotela"
Opet sam bila u soku. Mozda i vecem, nego kad su pucali na mene na putu ka Rilskom manastiru.
"Talk about what!?"
O tajnoj veceri novog doba!?
O potpisivanju preprodaje novog hemisko-bioloskog oruzja!?
Ili o skromnim visokoobrazovnim planovima regiona!?
Izgleda da je lova u visokom skolstvu mnogo veca nego sto sam ja ikad videla, pomislila sam skepticno. Kako to do sada nisam znala!?
Pomirila sam se sa sudbinom.
Ako me veceras ceka izbacivanje iz helikoptera sa visine od 2000 metara bez padobrana, bar cu biti lepa. I u lepim cipelama, jer sam odlucila da konacno obujem crvene Loubutinke. One zlosrecne Pigalle pumps, sto sam ih spremila za muza...
Udahnula sam vazduh, ustala iz kreveta, istusirala se. Obukla malu crnu haljinu dubokog dekoltea i moje vrtoglavice. Nasminkala sam intenzivno samo oci, i stavila sjaj za usne. Pogledala sam se u ogledalo - izgledala sam bolje nego ikada, nakupljeni strah i nesreca koju sam svakodnevno osecala, ucinili su mi oci ogromnim. Bila sam ispijena, izmucena i usudila bih se reci, fatalna.
Samo me je za sekundu steglo srce...
Eh...Uzdahnula sam, nastavivsi ironicno. Prava Mata Hari. Koleginice u ministarstvu me ne bi prepoznale.
Nisam imala na sebi ni komadic nakita.
Crno - crvena kombinacija bila je dovoljno kobna. Eros i tanatos.
Prava drama.
Goran je vec bio u hotelskom baru, kada sam sisla.
Da je moj izgled bio pun pogodak, videla sam po blago podignutim obrvama i letimicnom pogledu kojim mi je odmerio figuru. Atmosfera medju nama - skoro eroticna.
Da je ovo kojim slucajem, bio privatni sastanak.
Kada sam im rekla, da traze da na veceru dodjem sama i da se plasim da cu leteti ko ptica, prvi put se nasmejao. I to na sav glas.
Rekao je, otprilike "komunisticki stosovi od vremena pre perestrojke, od kojih i dalje boluje cela Istocna Evropa, a boga mi i ona Mitel." I jos, da "to ne dolazi u obzir, samo su hteli da Vas zaplase".
I zaista, pilot helikoptera koji se uskoro spustio, nije rekao ni reci na to sto je Goran lako uskocio za mnom u letelicu.
Sleteli smo na neverovatno mesto. Objekat je bio velicine omanjeg dvorca, pored Loare, na primer. Umesto francuskih vinograda, oko dvorca je bila mracna bugarska sumetina. Neka cetinarska, rekla bih po ostrom i zamamnom mirisu, koji se sirio iz mracne noci.
Okovani u planini, bili smo u nekoj kic reinterpretaciji James Bonda sa zlim vladarom sveta koga glumi...
"Pojma nemam", pomislila sam zabrinuto.
Kada smo sleteli, sacekali su nas dva muskarca odevena u identicna tamna odela,sa tamnim naocarima. Koje su ocitavale: Sluzbenica srpskog Ministarstva prosvete. Godiste 196...
Tezina... Visina...Inteligencija? Karakter? Krvna grupa? Temperament? Bracno stanje? Bankovni racun? Otisak prsta? Otisak zuba?
Gubila sam se u vrtoglavom iscekivanju vadjenja pistolja...
Goran me je blago stisnuo za nadlakticu, pomogavsi mi da se vratim u stvarnost. Jedva sam se iskobeljala iz aviona. Dvojica telohranitelja, jer izgledali su tacno tako, se nisu ni pomerili.
Iz polumraka koji je okruzivao bljestavo osvetljeni heliodrom, izronilo je ljubazno zensko lice.
Odahnula sam. Bar sam mirna za sada. Nece biti pucnjave.
Dama je bila u sivom, koliko sam primetila. Nekom skupocenom i treperavom sivom, kakvog nikad u zivo nisam videla. Neki Prada iz ogranicene kolekcije, naslucivala sam.
Predstavila se kao prva saradnica naseg domacina, cije ime nisam uspela da razaznam.
Dvorac, zamak ili daca ( ne znam kako to cudo zovu bugari!?) je bio obasjan bakljama, sto je celom prizoru dodavalo ton misterioznog. Tako neophodnog celoj prici.
Duboki koralno crveni tepih se slagao sa mojim cipelama, a vodio je od helikoptera, preko velelepnog stepenista i platoa, sve do ogromnih sirom otvorenih staklenih vrata koja su bila uokvirena raskosnim ruzicnjakom boje mocne ljudske krvi. Na palisadama su u nastavku bile i dalje ruze najneverovatnijih boja i velicina. Mnostvo prozora je bilo osvetljeno, a oni koji nisu, u svom mraku su imali odsjaj baklji.
Bilo je vreme za jos jednu avanturu.
недеља, 1. август 2010.
Kisa i moje nove cipele - devetnaesti deo
Preko telefona sam urlala! Plakala i pretila. I Hamzi i Ministru, koga sam za divno cudo, dobila licno. Obojica su se smejali, tumaceci napad sasvim slicno. Otprilike, da se lokalna mafija, kao i u Srbiji, kada su me u Novom Sadu napali,sluzi skoro jednakim sredstvima, jer najvise vole lov u mutnom i lazne diplome. Samo su, eto, Bugari agresivniji. Obojica su istakli da lazne diplome sigurno nece moci da izdaju, kada pocne da se primenjuje sporazum, a da je to velik posao i ogromna zarada.. I da treba da izdrzim pritisak, za "vise interese" "nacije", rekao je Ministar, "regiona" rekao je Hamza. Obojica su rekli da, uostalom, imam na raspolozenju najboljeg specijalca koga Srbija prosveti trenutno moze da da.
"Koga, Gorana?" Upitala sam ja, po stoti put, naivno.
Obojica su me precula. To me je posebno razbesnelo. Hajde sto mi muz cuti, ima u sustini dobre razloge za to, ali sef i Hamza!?
Obojici sam zalupila slusalicu!
Odjurila sam do Goranove sobe i kucala na vrata. On mi ih je otvorio sveze istusiran, sa tek navucenim pantalonama. Kosu je jos brisao. Mirisao je dobro. Kaplice vode su se slivale niz njegove misicave plecke. Hm, hm. Pogled na njegov torzo me je malo smirio i umeksao, mada sam poprilicno imuna na cari mladjih muskaraca.
Jesam li Vam to vec rekla!?
No, nisam previse saznala od njega. Poceo je da mi prica o romanu (!?) Tery Pratchetta, u kome cetiri jahaca apokalipse uzimaju moderna oblicja, a rat dolazi u formi ratnog vojnog izvestaca... Mislim, kakve to veze ima sa tim da su meni u nos nabili onoliku pistoljcinu!? Sta je ovo, literarna sekcija mojih sinova!? Uzbudila sam se ponovo.
I od kad specijalci citaju epsku fantastiku!? Pitala sam ga zlobno. Zar ne treba da cita Vuka Draskovica i Legiju!?
Goran se razoruzavajuce nasmejao i seo za laptop, komentarisuci da je on zavrsio koledz na zapadu i da je vreme Sudije, Noza i slicnih gluposti neumitna proslost. I da on mora da nadleznima posalje izvestaj, pa ako hocu, narucice nam pice u sobu, a ako ne, da ga ostavim da to uradi.
Vratila sam se u moju sobu da se odmorim. Jos uvek me je cekala vecera sa Bugarima.
"Koga, Gorana?" Upitala sam ja, po stoti put, naivno.
Obojica su me precula. To me je posebno razbesnelo. Hajde sto mi muz cuti, ima u sustini dobre razloge za to, ali sef i Hamza!?
Obojici sam zalupila slusalicu!
Odjurila sam do Goranove sobe i kucala na vrata. On mi ih je otvorio sveze istusiran, sa tek navucenim pantalonama. Kosu je jos brisao. Mirisao je dobro. Kaplice vode su se slivale niz njegove misicave plecke. Hm, hm. Pogled na njegov torzo me je malo smirio i umeksao, mada sam poprilicno imuna na cari mladjih muskaraca.
Jesam li Vam to vec rekla!?
No, nisam previse saznala od njega. Poceo je da mi prica o romanu (!?) Tery Pratchetta, u kome cetiri jahaca apokalipse uzimaju moderna oblicja, a rat dolazi u formi ratnog vojnog izvestaca... Mislim, kakve to veze ima sa tim da su meni u nos nabili onoliku pistoljcinu!? Sta je ovo, literarna sekcija mojih sinova!? Uzbudila sam se ponovo.
I od kad specijalci citaju epsku fantastiku!? Pitala sam ga zlobno. Zar ne treba da cita Vuka Draskovica i Legiju!?
Goran se razoruzavajuce nasmejao i seo za laptop, komentarisuci da je on zavrsio koledz na zapadu i da je vreme Sudije, Noza i slicnih gluposti neumitna proslost. I da on mora da nadleznima posalje izvestaj, pa ako hocu, narucice nam pice u sobu, a ako ne, da ga ostavim da to uradi.
Vratila sam se u moju sobu da se odmorim. Jos uvek me je cekala vecera sa Bugarima.
Kisa i moje nove cipele - osamnaesti deo
Strasno mi je i da pisem o ovome; stalno imam osecaj da me neko iz prikrajka posmatra...Da mi se nije desilo to sto mi se desilo, postala bih tezak ksenofob...Ovako, za sve imam opravdanje. I to veliko.
Izmedju posete Univerzitetu i vecere u nasem hotelu Plaza, imala sam dogovoren nezvanicni sastanak na Americkom univerzitetu u gradu, koji mi je ugovorio Hamzo, uz pomoc svojih veza. Postalo mi je jasno zasto je Blagoevgrad imao tako jak univerzitetski zivot. Smesten u podnozju planina, bio je razmedja izmedju dva sveta - hriscanskog i muslimanskog. Dzamija i obliznji Rilski manastir, jedan od najstarijih u pravoslavnom svetu.
Americki univerzitet je moderno zdanje kroz cije prozore se nazire arhitektura stare Bugarske. Svi su bili poslovni i ljubazni. Odmah su mi, bez uvijanja, rekli da njih ne interesuju nikakvi evropski sporazumi, i da je Torinski, cist gubitak vremena. Ponudili su me flasiranom vodom. To je bilo sve. Njihov sekretar, mi je objasnila da na svojim misijama (tako je to nazvala) nikada ne propusta da popije po dve litre vode, jer "ona cuva mladost i izvor je zivota". Zavrsen citat. Bila je u jednom sjajnom sivom kostimu iz koga su izvirale dugacke, suvonjave noge gospodje profesorke u poprilicnim godinama, koja je u mladosti sigurno bila sjajan sportista i toga se ne odrice ni danas, u svom Kapa-Alfa-Beta sestrinstvu.
Bila sam iznenadjena elegancijom i lakocom sa kojom me je odbila, naglasavajuci da "jedva ima vremena za bilo kakav rad, osim misije dobre volje izlivanja americkog duha demokratije na multietnicku studentsku grupu na njenom Univerzitetu".
Takodje je pomenula i svog dragog kolegu iz Sarajeva, preko cijeg sticenika sam uopste primljena u njen radni i "trenutno i zivotni prostor".
Pitala sam se zasto je Ministar insistirao da uprilicim ovaj susret, koji ocito nije urodio plodom. Pitala sam se, kakva je uloga Bosne u ovom susretu. Pitala sam se, po stoti put, sta cu ja tu!?
Posto je sastanak trajao kratko, zamolila sam Gorana da posle rucka u hotelu, odemo do cuvenog Rilskog manastira, mada je i sam Blagoevgrad imao svojih cari. Gradic okruzen raskosnom planinom i divljim sumama, pocinjao je da mi se dopada. Blizina manastira je privlacila znacajan broj religioznih turista, tako da je i u hotelu bilo ugodno drustvance.
Iz Plaze smo izasli oko dvojke.
Put u planinu je bio dosta dobar, uspon ne preteran, iako je manastir na kilometar nadmorske visine. Na izlasku iz grada, primetila sam jos crnju limuzinu, nego sto je nasa, ako je to uopste moguce.
Taman sam htela da se nasalim na racun kopi/paste limuzina, kada je Goran naglo povecao brzinu.
I limuzina je takodje povecala brzinu, sustizuci nas, sto je izgledalo skoro nemoguce. Put u planinu se penjao, gume su skripale, nebo je pocelo da se muti.
Goran je pritisnuo dugme za otvaranje prozora...I limuzina je pocela da spusta svoj.
Bang. Bang. Fiju. Culi su se udari ispaljenih metaka po, sada sam shvatila, blindiranom automobilu. Bila sam u soku. Goran sa nekom ogromnom pistoljcinom u stilu Magnuma koji vozi ..ne znam kojom brzinom, jer je upravljacka tabla naseg BMW-a pre licila na kompjuter nego na...auto.
Bila sam u TAKVOM soku da sam sve vreme ponavljala "Gorane, ko ste Vi? Brzo mi odgovorite, ko ste!!!? Ko ste Vi covece?"
Limuzina je skoro udarala u nas auto, toliko je bila blizu. U njoj su se kroz taj tek otvoren prozor, nadzirala dva mracna muska lika. Jedan koji je vozio i drugi koji je nisanio - ravno u mene!!! Na svu srecu, Goran je sjajnim skretanjem u krivini izbegao taj metak.
Ne znam kako bih se zavrsila ova suluda trka, da se nismo neverovatnom brzinom priblizavali manastiru. Limuzina je odjezdila dalje, a Goran je uz skripu kocnica zaustavio auto na parkingu rilskog kompleksa.
Izbatrgala sam iz automobila potpuno zblanuta. Usi su mi zagluhnule, sto zbog nagle promene nadmorske visine, sto zbog pucnjave ciji sam bila akter.
Oboje smo cuteci usli u lepotu ovog starog zdanja. Nisam imala snage da uzivam u njoj. Srucila sam se na klupicu, trepereci.
Prva stvar koju sam pitala Gorana, bila je kako cemo se pobogu, uopste izvuci iz Bugarske i spustiti, kao prvo i najurgentnije, sa planine. On mi je pokazao jedva primetnim pokretom lica na grupu turista koja je upravo zavrsila posetu manastiru i bucno se utovarala u cak tri autobusa. Sve sam razumela.
Ususkani izmedju drugog i treceg busa, u Blagoevgrad smo se vracali mileci u bezbednoj koloni, daleko od mocnih pistolja placenih ubica u crnoj limuzini.
Pocela mi je strasna glavobolja, sto je kod mene uvek posledica stresa.
Izmedju posete Univerzitetu i vecere u nasem hotelu Plaza, imala sam dogovoren nezvanicni sastanak na Americkom univerzitetu u gradu, koji mi je ugovorio Hamzo, uz pomoc svojih veza. Postalo mi je jasno zasto je Blagoevgrad imao tako jak univerzitetski zivot. Smesten u podnozju planina, bio je razmedja izmedju dva sveta - hriscanskog i muslimanskog. Dzamija i obliznji Rilski manastir, jedan od najstarijih u pravoslavnom svetu.
Americki univerzitet je moderno zdanje kroz cije prozore se nazire arhitektura stare Bugarske. Svi su bili poslovni i ljubazni. Odmah su mi, bez uvijanja, rekli da njih ne interesuju nikakvi evropski sporazumi, i da je Torinski, cist gubitak vremena. Ponudili su me flasiranom vodom. To je bilo sve. Njihov sekretar, mi je objasnila da na svojim misijama (tako je to nazvala) nikada ne propusta da popije po dve litre vode, jer "ona cuva mladost i izvor je zivota". Zavrsen citat. Bila je u jednom sjajnom sivom kostimu iz koga su izvirale dugacke, suvonjave noge gospodje profesorke u poprilicnim godinama, koja je u mladosti sigurno bila sjajan sportista i toga se ne odrice ni danas, u svom Kapa-Alfa-Beta sestrinstvu.
Bila sam iznenadjena elegancijom i lakocom sa kojom me je odbila, naglasavajuci da "jedva ima vremena za bilo kakav rad, osim misije dobre volje izlivanja americkog duha demokratije na multietnicku studentsku grupu na njenom Univerzitetu".
Takodje je pomenula i svog dragog kolegu iz Sarajeva, preko cijeg sticenika sam uopste primljena u njen radni i "trenutno i zivotni prostor".
Pitala sam se zasto je Ministar insistirao da uprilicim ovaj susret, koji ocito nije urodio plodom. Pitala sam se, kakva je uloga Bosne u ovom susretu. Pitala sam se, po stoti put, sta cu ja tu!?
Posto je sastanak trajao kratko, zamolila sam Gorana da posle rucka u hotelu, odemo do cuvenog Rilskog manastira, mada je i sam Blagoevgrad imao svojih cari. Gradic okruzen raskosnom planinom i divljim sumama, pocinjao je da mi se dopada. Blizina manastira je privlacila znacajan broj religioznih turista, tako da je i u hotelu bilo ugodno drustvance.
Iz Plaze smo izasli oko dvojke.
Put u planinu je bio dosta dobar, uspon ne preteran, iako je manastir na kilometar nadmorske visine. Na izlasku iz grada, primetila sam jos crnju limuzinu, nego sto je nasa, ako je to uopste moguce.
Taman sam htela da se nasalim na racun kopi/paste limuzina, kada je Goran naglo povecao brzinu.
I limuzina je takodje povecala brzinu, sustizuci nas, sto je izgledalo skoro nemoguce. Put u planinu se penjao, gume su skripale, nebo je pocelo da se muti.
Goran je pritisnuo dugme za otvaranje prozora...I limuzina je pocela da spusta svoj.
Bang. Bang. Fiju. Culi su se udari ispaljenih metaka po, sada sam shvatila, blindiranom automobilu. Bila sam u soku. Goran sa nekom ogromnom pistoljcinom u stilu Magnuma koji vozi ..ne znam kojom brzinom, jer je upravljacka tabla naseg BMW-a pre licila na kompjuter nego na...auto.
Bila sam u TAKVOM soku da sam sve vreme ponavljala "Gorane, ko ste Vi? Brzo mi odgovorite, ko ste!!!? Ko ste Vi covece?"
Limuzina je skoro udarala u nas auto, toliko je bila blizu. U njoj su se kroz taj tek otvoren prozor, nadzirala dva mracna muska lika. Jedan koji je vozio i drugi koji je nisanio - ravno u mene!!! Na svu srecu, Goran je sjajnim skretanjem u krivini izbegao taj metak.
Ne znam kako bih se zavrsila ova suluda trka, da se nismo neverovatnom brzinom priblizavali manastiru. Limuzina je odjezdila dalje, a Goran je uz skripu kocnica zaustavio auto na parkingu rilskog kompleksa.
Izbatrgala sam iz automobila potpuno zblanuta. Usi su mi zagluhnule, sto zbog nagle promene nadmorske visine, sto zbog pucnjave ciji sam bila akter.
Oboje smo cuteci usli u lepotu ovog starog zdanja. Nisam imala snage da uzivam u njoj. Srucila sam se na klupicu, trepereci.
Prva stvar koju sam pitala Gorana, bila je kako cemo se pobogu, uopste izvuci iz Bugarske i spustiti, kao prvo i najurgentnije, sa planine. On mi je pokazao jedva primetnim pokretom lica na grupu turista koja je upravo zavrsila posetu manastiru i bucno se utovarala u cak tri autobusa. Sve sam razumela.
Ususkani izmedju drugog i treceg busa, u Blagoevgrad smo se vracali mileci u bezbednoj koloni, daleko od mocnih pistolja placenih ubica u crnoj limuzini.
Pocela mi je strasna glavobolja, sto je kod mene uvek posledica stresa.
Пријавите се на:
Постови (Atom)