8
Bila sam u heliobusu, u Italiji, jako sam žurila da vidim ostatke Venecije, padala je neka mala kišica, heliobus nije imao krov, digla sam ruku da se zaštitim od kiše, možda je bila kisela, nokti su mi bili iznenađujuće kratki. Neko je vikao požuri, požuri, ja sam bila zbunjena, bilo je mnogo lepo, ništa kiselo, blago i meko, svileno, ali zar nisam napustila Zemlju?
Trgla sam se.
Probudila sam se sa olakšanjem. Oko mene je bio mrkli mrak. Uplašila sam se strašno. Gde sam?
Na Godzili nije bilo moguće spavati u mrklom mraku.
Bilo je užasno hladno, lebdela sam u nečem ledenom. Nisam mogla da vrisnem. Kao da sam bila mrtva, a nisam, osećala sam da se gušim, smrzavam, da nemam osećaj za prostor i vreme…
Trgla sam se. Sa olakšanjem ovog puta. Samo sam sanjala. U snu san. Samo sam sanjala.
Ko šiša ledeni svemir, tako dalek i nedostupan.
Bila sam tamo gde sam želela da budem.
Odahnula sam. Nasmešila se u snu. Na zemlji nije bilo šanse da sanjam. Nikako. Stalno sam se nekoga ili nečega bojala i spavala sam uvek samo jednim delom svesti.
Zadovoljno sam se protegla u krevetu. Kakvo je zadovoljstvo spavati. Kakvo fantastično iskustvo.. Spavajući, doticala sam samu sebe. Sve je bilo na mestu. Dojke, bokovi, noge, obe ruke. Sve je bilo u redu.
Krajičkom svesti osetila sam i da je stao vetar. Lekovita tišina Velike zemlje.
Odjednom sam osetila nečije neodređeno prisustvo. Nisam osećala strah u prvi mah, samo znatiželju.
Pa onda strah.
Leden.
Potpuno sam se probudila ne pomerajući se. Štedljivo sam disala.
Neko je bio u mojoj sobi.
Čip je bio potpuno uključen. Konektovala sam se.
Sad sam kroz trepavice videla i siluetu. Bila je muška. Mada, ko će ga znati.
Osećala sam querr, do kostiju. Tu nikada nisam grešila. Melanž nikada nije bio jasniji. Mirisao je.
Progovorio je, direktno u čip, vrlo glasno, naglo i ledeno: „Crveno jutro je odavno prisutno. Dignite pokretni zid i pustite dan da uđe.“
A onda malo tiše i toplije: „Na Godzilli ne gubimo vreme“.
Nešto je zasiktalo, iza njega. Uplašila sam se. Šta je ovo, jebo te?
Književnost za decu?
Zmija mladoženja?
Jebeni Hari Poter?
„Nemojte biti uplašeni“ dodao je pomirljivo. „Dresirana je. Ujeda po naređenju“
Jedva sam pomerila ruku, a ona je zašištala. Tako mi i treba kad sam izabrala peščanu planetu da vladam svetom. Kraljica, moj k….pomislila sam zgrožena.
Tražila sam grčevito dugme za spuštanje zida preko svog čipa.
Kada se konačno jutro sjurilo svom snagom u sobu, jasno sam videla izuzetno lepog i muževnog Kineza, koga sam videla juče u pušionici. Domaćin mi ga je označio kao predstavnika Unlimited Korea.
Gledao me je mirno, ne menjajući izraz lica. Pokrila sam se do grla, skupivši noge. Bila sam u pustinji i bilo mi je užasno hladno.
„Bićete naš čovek“. Rekao je, zaista, posle nekog vremena.
Glas mu je bio suviše afektiran za tako zgodnog čoveka.
„Prokleta pederčina“, pomislila sam, automatski se izvinjavajući.
On je pomerio divnu manikiranu ruku sa sjajno ispoliranim noktima iz širokih svilenih rukava. A iz rukava je izvirala i glava zmije.
„Jebene nadogradnje“, pomislila sam zgađeno.
„Nije nadogradnja i nisam peder. Volim sve. Volim i Vas tako uplašenu.“ A onda raspoloženije. „Ovo je moj ljubimac. Prokrijumčaren je sa zemlje. Jedan je od poslednjih živih primeraka. Sad mu tražim ženku, ovde će im biti lepo. Ovo je kopneni tajpan. Moj Taj. Srodnik je“običnog” tajpana, živeo je u Australiji i ima najjači otrov od svih kopnenih zmija na celom svetu. Ovo je najotrovnija zmija koju ćete verovatno ikada sresti, Maksimalno ubrizgava 110 miligrama, što je dovoljno da ubije 100 ljudi. Pedeset puta je otrovniji od obične kobre. Srećom, nije preterano agresivan i ljudi na njega retko naleću. A Taj ima i čip.Smrt inače nastupa posle 45 minuta.“..
Ćutala sam.
„Koštao je pravo bogatstvo“. Dodao je zadovoljno, dok mu se zmijurina uspela do ramena, obmotajući mu celu ruku.
Odjednom sam mrzela odvratnog Brus Lija i celu groznu veliku planetu.
Sada se nasmejao skoro srećan. „Nije sve tako crno, draga moja.“
A onda je dodao jetko:“Crnje je„.
Pogledala sam se u crnom displeju aparata za održavanje vlažnosti u sobi. Oči su mi bile razrogačene od straha, a lice potpuno ubledelo. Nisam volela zmije, pogotovo ne najotrovnije na svetu. „Šta treba da radim?“ Upitala sam slabašno.
Ustao je u jednom potezu, gibajući se.
Tajpan je zašištao.
„Spremite se draga moja, treba da smislimo strategiju za vas, Vi ste žena sa ogromnim potencijalom“.
„Kakvu strategiju?“ Upitala sam zabrinuto, držeći se podalje od nezvanog gosta.
„Umeće ratovanja“, dodao je nonšalantno.
Jebo te i Brus Li i Sun Tzu, pomislila sam rezignirano.
Unlimited Korea me je pogledao koketno:“Može“.
Zaboravila sam da možemo da čitamo misli.
